РИГОЛЕТО, КАРАЛА ТЕ МАЈКАААА...

Генерализација је веома опасна. Кад кажем „Коло“, не пада ми напамет да помислим, а камоли напишем, да се то односи на све заполене у „Колу“. Сад ћу да пишем о појединим члановима овог Ансамбла. Ради се о откупу делова ношњи. Наравно да у ову категорију не спадају сви „Колаши“. Колико ће их остати неукаљаних? Довољно. Довољан за добар рад. 

Наиме, неки чланови Ансамбла су склапали купопродајне уговоре са „Колом“ о продаји поједених делова народне ношње. Шта се ту да приметити?

1.      Да неко (или нико) у „Колу“ не зна да израда (нових) костима у стилу народне ношње није исто што и откуп старе оригиналне народне ношње, па се набавка тих различитих категорија регулише различитим уговорима. Једана врста уговора се склапа ако се нешто откупи као материјално културно добро и то може готовински да се исплати. То је у случају кад власник продаје лично свој део ношње, са села је и нема, на пример, жиро рачун. Међутим, тако купљен предмет не сме да се хаба (користи), него се чува у складу са законом који важи за музејске експонате. Друга ствар је ако се наручи израда нечега што је комплетно ауторско дело, у смислу уметничке креације, дабоме са упориштем у традиционалној баштини. Тад би се склопио ауторски уговор. И трећа ствар је да се наручивање плетења, шивења, уопште серијског прављења типских костима, или њихових делова, плаћа према уговору о делу. Све се ово, дакле, различито исплаћује. И, наравно, различито опорезује. А у „Колу“ је то регулисано купопродајним уговорима, па је у такве уговоре стављено и оно што је по природи ствари очигледно израђивано за потребе „Кола“ (чарапе). Израђивач, или посредник у изради, је проглашаван власником старог, оригиналног и аутентичног предмета. Не пише нигде у уговорима експлиците да је реч о старом, аутентичном предмету, али готовинско плаћање је могуће само у том случају, па сходно томе ми треба да мислимо да су откупљивани стари оригинали 😆 Тиме се избегава порез, што је прекршај, није нужно кривично дело, али шта се ради са такво купљеном ношњом – е, то....

2.      Гледајући ове уговоре, брзо се отвори још једно питање: да ли су делови ношњи откупљивани и без конкретног разлога. Јер музеј откупи неки комад да би комплетирао збирку. А о чему се овде ради? Што ће се куповати паргари, ако се стари још увек користе? Ако оригинали уопште смеју да се користе... Користе се. То је у фолклору редовна несрећна појава од комунизма на овамо, а док у музеологији ништа од експоната није допуштено користити за сврху коју је предмет имао пре него што је откупљен као културно добро. Дакле, посебно је, и важно питање зашто се у „Колу“ откупљује неки део ношње... Мене тролетна грозница хвата кад се сетим да нису водили материјално књиговодство кад сам дошла, а да човеку кога сам ја запослила да му то буде посао – нису дозвољавали да га обавља кад сам отишла! Не смем ни да мислим о могућим последицама...

О изношењу ношње и продају у иностранству нећу ни да причам. Довољно је само запитати се у чему играју наша КУД у дијаспори... То је бизнис на куб масе фолклорних мешетара у Србији. Кад не буде било ни једне крпице старих ношњи из Србије – остаће бар овај текст.

Ко уопште контролише овај део пословања “Кола“? Финансијска контрола би открила и сврху откупа... Пошто не знамо да ли тога има, да погледамо како изгледају поједини уговори:

Јесу ли ово чланови Ансамбла „Коло“?

1.      Милованчевић Далибор (играч-певач?) – 2005 – 20 пари чарапа за Босилеградско крајише по 550 динара пар. Зашто је направљен купопродајни уговор? Да ли је овај продавац имао на лагеру чарапе баш из Босилеградског крајишта, па му дошло да прода? Или су израђене за кореографију из овог краја? Ако је ово друго, не може купопродајни уговор никако. Да се разумемо, лаику није важно која је врста уговора. То је једино важно ако се зна да (ли) је ово плаћено у кешу. А могло би да се плати готовински само ако су свих 20 пари стари оригинали, то смо се разумели. Само... да ли би у старим чарапама могло да се игра? И како старе чарапе опсташе 100 година најмање?!

Добро, пустимо то.надлежним органима. Морам да кажем нешто друго: мене би било срамота да некоме платим 550 динара пар чарапа, белих, с преплетајем! Срамота... Дачини су избегли са Космета, чини ми се, и они се часно баве домаћом радиношћу деценију и по најмање. Он не мора да познаје облигационо право, па ни какви уговори постоје. Али „Коло“ би морало да зна... Треба да се зна да је у „Колу“ практично отеран правник, кога је комисија „Кола“ примила у моје време, не ја, комисија (ја се никад, ни један једини пут нисам упустила у пријем било ког радника и нећу то више да ми се пришива). Правник је у моје време радио све по закону, јер сам му ја висила над главом. А због таквог рада, кад оде у ВЦ, за њим уђе човек из оркестра да му припрети. Тај правник је још жив, слава Богу, а постоје и службене белешке у „Колу“ о претњама.  О разним претњама... Дакле, овог избаце и доведу правника који се очигледно није упуштао у то да ли је предмет купопродајног уговора израда или откуп предмета... Није била његова дужност да зна о каквом је предмету реч? Па, како ће онда да зна какав ће уговор да направи? То је био посао Комисије. Да.

Сад нешто јако интересантно за поређење. Те исте године је „Коло“ платило откуп „аутентичне ношње“ – 12 пари везених чарапа (Блатија) по 1.250 динара извесном Марку Коловском. Блатија? Која Блатија? Скопска Блатија? За коју нумеру су те чарапе стигле из околине Скопља, ако су уопште стигле са терена? Или се мислило на врањску Балтију, па је грешка у куцању? Одакле је та “аутентична ношња“, чији је једини власник, како пише у уговору, управо овај продавац? Шта каже Комисија, колико су старе те чарапе, тако аутентичне? Деда му оставио 12 пари чарапа?! Био богат. Свака част! Није му оставио деда?! А, па онда би морао да каже одакле му... Ко их је плео? А и разлика у цени би морала да се оправда. Чарапе биле везене? А Дачине нису? Па. скупљи вез од израде целе чарапе? 700 динара по пару је разлика у цени. Пре 11 година толико плаћено...? Добро. Не знам какве су, ни за шта су. Мени је принцип недопустив, али конкретан случај би могао сам себе да оправда. Пише у том уговору да је „Коло“ формирало Комисију за процену. Ваљда знају шта раде... Комисија? Ко су били чланови Комисије за чарапе те године? 😆

2.      Бошковић Слободан (гитариста?) – 2011 – „делови оригиналне мушке ношње из Шумадије“) – 2 пара везених чарапа, 3 тканице, 1 пар бриџ панталона = ђутуре 100 € у динарској против вредности.

То мора де се провери, јер је Буџетска инспекција пронашла да се баш те године у „Колу“ радило по систему „паре на руке“. Да ли је ово био откуп старих оригинала? Или новоизрађених предмета? И то се може проверити. И хоће, само полако и без бриге. Да ли „Колу“ требају још три тканице...? Ко то зна... ако нема плана набавке... У крајњој линији, важно је да је то ту, да није плаћен неки наступ, и тако то...

3.      Јеремић Тања (виолончелисткиња?) – женска ношња (сукња) из Тимочке крајине = 150 €... Инвентарски број те сукње је...?

4.      Башић Данијела (ради ли и та у „Колу“?) – март 2012 - влашки крецун (4.000 дин), сукња из Књажевца (3.000).

Чекај, шта је, бре, ово?! Виолончелисткињи платили сукњу 150€ из Тимочке крајине, а сукња из Књажевца плаћена 3.000 динара?! Па, Књажевац је у Тимочкој крајини! Ту Крајину чине Зајечар, Бор, Неготин, Кењажевац, Сокобања, Кладово, Бољевац и Мајданпек, колико знам... Даље, плочице (9 ком по 100 дин) за нашивање на кафтан... Новоправљени кафтан, или стари, аутентични на који ништа не сме да се нашива? Осим ако се не ради о реконструкцији... Али, реконструкција не би коштало по 100 динара. Украси, дакле, 900 динара. Исплаћено – како?

5.      Башић Данијела – април 2012 – влашки крецун (5.000 дин, прошлог месеца био јефтинији, 4.000 динара 😆 А, па нису исти. Да, да)

6.      Башић Данијела – мај 2012 – горанске женске антерије (12.000 дин) и велике сребрне пафте из 1903. Доказ да су 1903?! (20.000 динара). Колико комада чега?

7.      Башић Данијела – јуни 2012 – Женска рум. блуза (2.000), мале округле пафте са појасом (7.000), златне пафте из околине Сарајева (6.000 дин) (за коју ли је ово тачку...?), ћустек – пчињски (6.000 дин), белезик (4.000 дин).

То је овог месеца било 24.000. На плату – супер! И тако сваког месеца (март, април, мај, јуни...)? Машала... А ћустек на чијој мушкој ношњи стоји?

Ћустек

8.      Башић Данијела – август 2012 (Август? Па да, у јулу се није радило. Лето). Градска ношња (дугачка кошуља и либаде) 13.000.

Џабе. Мајке ми. Па не може да се нађе право либаде за те паре, а камоли старинска кошуља... Е, да ми је да видим ту кошуљу, па да умрем... Моја баба, и моје сестре коју сам помињала, која је играла у „Колу“, живела је на двору. Бабина мајка, моја прабаба Цвета је облачила либаде кад је ишла код ћерке и зета на двор о неким приликама... Како нама не остаде ни једна права прабабина кошуља... Пих, мајку му...  

9.      Башић Данијела – децембар - 2012 - 2 оригиналне славонске мараме по 1.000 динара.

Џабе! А који ће то „Колу“? Исекли оригиналне сукње, а купили оригиналне мараме? А је л играју игре из те Славоније? Јок? Па шта је ово онда?

Јагодица на шлаг, одозго

 У сваком уговору, обично у члану 3, пише „да ће Комисија, који је оформио Купац за

ту прилику – прегледати предмет купопродаје и констатовати његово стање и квалитет“. Комисија? Па добро... комисија. Ко одговара за оправданост ових куповина? Та комисија? Уметнички директор? Директор? Управни одбор? То нека испитују надлежни органи, кад су већ почели. Ја јавно постављам питање једно друго: шта се даље дешава с тим ношњама?!? Има ли свака купљена џопка инвентарски број? Оригинали су културно благо ове земље. Тачка!

            Да ли је неко са овог списка потписао петицију, кад сам ја већ отишла из „Кола“, дала оставку, да не желе да им будем директор, јер их брукам...? Симпатично. Да... Пљували у вис (по функцији)... Нису досегли, а вратило им се на лице. Међутим... Неки су и умрли. Због њих ово и пишем.

И на крају, да се на ову тугу и горчину мало насмејемо.

Један црнпурасти оркестар свирао је неком друштву на увце. Питају гости

„Је л може ова песма...?“.

„Може?“,

„Је л може оно...?

„Може“ . „

„Је л може...?“.

„Ма, може све, господине“.

„Кад све знате, `е л` може „Риголето“?

„Може“ и запеваше „Риголето, карала те мајка“.

И у „Колу“ све може...? Може?

Па... Тешко!

Почело је да се одмотава...

ПС Је л ово све?

Ма, какви! Маааа, какви!  Тек се сад отвара питање да ли су сви чланови Ансамбла  "Коло" достојни чувари Србије, части и музике као што су били они који су је бранили пре једног века (1916-2016)?

  Притом смо се договорили да је свака генерализација опасна.