SUMMA CUM LAUDE – 2 део

Ко су педагози у култури? То су научници, по дифолту, који се баве изучавањем и праксом образовања и васпитања у области културе. Култура није исто што и уметност, па сходно томе, педагог у култури мораo би да буде високо-високообразован, а у уметности не мора. А може, нико не брани. Да би та дистинкиција била јаснија, да кратко напоменем да за педагога у официјалном образовању, на пример, из области архитектуре докторат је обавезан, али за режију, глуму итд. педагог не мора да има научну титулу. Њега за педагога квалификује његово уметничко умеће, лични уметнички рад у тој области и завршен факултет. 

Немојте да се љутите што подсећам на ово. Знам да знате. И да подразумевате да уметници-педагози, без научних титула, који раде за државну плату морају БАР да долазе на посао. Не само да се упишу да су дошли, него нешто и да раде.

А како је у „Колу“ (било, или је још увек тако – не знам детаље, али је принцип овај):

+

Кад професионални играч није више за наступе на сцени из биолошки разлога, тражи му се неко радно место у установи, сходно стручној спреми, док не испуни услове за пензију и укида му се бенефицирани радни стаж. Али не може да не ради – уопште, а да прима плату!

Стари играчи „Кола“ могу да буду бескрајно корисни, драгоцени. Ја се сећам да смо 1968., ми, који смо играли у ОКУД „Иво Лола Рибар“, добили за уметничког руководиоца Паву Ђорђевић, солисткињу „Кола“, док је „Абрашевић“ добио Бору Јовића који је са њима направио чудо! И тако даље... Нису сви они имали педагошког дара, али ово сам напоменула зато што је то илустрација промишљања државе о професионалним играчима који нису више за сцену. Данас то није могуће, зато што је многим старијим играчима фолклора рад у аматеризму – приватни бизнис. Регистровани као непрофитна НВО, узимају новац на руке за „школе“ фолклора. А о „семинарима“, у финансијском смислу – да и не причам! Као доктор економије одлично знам разлику између добити и профита. Нек` захвале Богу што не радим у одељењу за организовани криминал, као специјалац за културу :).

Да видимо шта педагози у „Колу“ имају од школе. (преписујем из дописа добијеног из „Кола“:

1. Електротехничар (Напомена, елекротехничар, тачно, али са завршеним школовањем за фолклорне педагоге на ФДУ, то је оно што Колаши називају „Виша ФДУ“. Ишли две године многи играчи, испите положило само њих двоје. У самом  „Колу“  им то није признато, а „Коло“ их и послало на ФДУ. Циркус! Не од људи, од "Кола". И ФДУ)

2.      Матурант гимназије

3.      Угоститељска школа / занимање келнер

SUMMA CUM LAUDE српске културе?!

Својевремено сам била запрепашћена причама чланова ансамбла „Коло“ да поједине колеге добијају радна места са врло високим звањем, а да уопште немају школе за оно што би требало да значи такво место. Што је много важније – рекоше да уопште и не обављају посао за који имају звање. Питала сам како се називају та места, рекоше „етнокореолог“ и „фолклорни педагог“. Затражим од Ансамбла „Коло“ податке о томе колико школе имају стручњаци распоређени на нека радна места, колико времена проводе на том послу и колико за то примају плату од државе.

Први одговор који сам добила био је заправо ескивирање одговора. У канцелари Поверника за информације од јавног значаја рекоше ми да је начин на који је одговорено запањујући (ма, безобразлук) и да још нису у имали такав случај. Али – добих. Не све, наравно! Их, па како да дају?!

IN MEMORIAM СНЕЖАНА КНЕЖЕВИЋ

Јуче смо сахранили Снежану Кнежевић на малом сеоском гробљу у Бечмену. Она је била највећи вокални педагог у историји српске фолклорне културе. Њену патњу дефинисао је њен млади колега из „Кола“ боље од свих. Рекао је: „Тежак живот, тешка прича, а велико срце!!!“.

Снежана је прва, кад нико није смео, још у време Броза, с „Колом“ отпевала на телевизији „Божић, Божић, Бадњи дан“. Прва је отпевала као химну „Боже правде“ у Сава центру, кад се то није смело и док та песма још и није била химна. Ћерка чувеног композитора Драгана Кнежевића, братаница још чувеније Наде Кнежевић, носила је све гене свог презимена у себи. Они који су знали размере њеног талента и рада, можда не знају колика је била њена патња. Ово што следи је сведочанство о томе како „синдром Салијери“ уме да буде смртоносан.