IN MEMORIAM СНЕЖАНА КНЕЖЕВИЋ

Јуче смо сахранили Снежану Кнежевић на малом сеоском гробљу у Бечмену. Она је била највећи вокални педагог у историји српске фолклорне културе. Њену патњу дефинисао је њен млади колега из „Кола“ боље од свих. Рекао је: „Тежак живот, тешка прича, а велико срце!!!“.

Снежана је прва, кад нико није смео, још у време Броза, с „Колом“ отпевала на телевизији „Божић, Божић, Бадњи дан“. Прва је отпевала као химну „Боже правде“ у Сава центру, кад се то није смело и док та песма још и није била химна. Ћерка чувеног композитора Драгана Кнежевића, братаница још чувеније Наде Кнежевић, носила је све гене свог презимена у себи. Они који су знали размере њеног талента и рада, можда не знају колика је била њена патња. Ово што следи је сведочанство о томе како „синдром Салијери“ уме да буде смртоносан.

Дан пре него што је отишла, „куцкале“ смо се од раног јутра...

-         Шта радиш овако рано (на Фб)? – питам. Било седам сати.

-      Добро јутро, драга моја другарице!!! Нешто ми се није спавало, па сам наложила, и уживам уз кафу и пуцкетање ватре. А и данас морам бити раније у радију, па морам неке ноте да пишем.

-       Пијеш кафу?! – изненадила сам се, јер није пила кафу. Правила је неки свој какао са фруктозом...

-         Па, то ти је сад кафа :) - Одговорила је. Имала је шећер и била је врло стриктна. Откако је урадила тест на интолеранцију, није хтела ни за живу главу да окуси ништа што јој је било забрањено. А и јесте била страшно болесна... Сад ми се чинила да је срећна, да коначно живи како је увек желела.

         А није увек било тако. Она се напатила, напатила, као нико њен... Болесна, без посла, без пара за лекове... Кад сам отишла из државног ансамбла „Коло“, који је по значају за државу у професионалном рангу са Народним позориштем и Филхармонијом, и сама сам била, неколико пута, на ивици смрти. Значи, знам како је бити болестан и бити страшно сиромашан, а без икаквог реалног изгледа да ће се ишта променити... Ја ЗНАМ како је било Снежани. Део наших живота прешле смо заједно...

         Сећам се...Десетак година по мом одласку из "Кола", или што би Турци рекли, оn yıl sonra... (Какве везе имају Турци са овим, сад? ОНИ немају никакве везе с овим што пишем, али имамо МИ. Ми више познајемо њихову културу кроз серије, него што знамо шта је Снежана Кнежевић значила за нашу, па пишем да бисмо се лакше споразумели). Дакле, неко ми рече да је Снежана Кнежевић у болници... Рекоше ми да више не ради у „Колу“, дала отказ. Она дала отказ?!!! Па, већ је једном била дала отказ... Ја сам је вратила. И то сам је звала да дође да разговарамо. Е, кажу: била се удала и отишла код мужа у Вуковар. Па се вратила и сад је негде у болници...

         Нашла сам је те 2013. или беше 2014, заиста у болници. Била је у страшном стању. Шећер јој је разбио крвне судове. Срце је радило  25-30%, вид је спао на минимум, полинеуропатија је отежавала ход... Укупно – 14 исписаних дијагноза! Пронашао Институт за медицину рада. Питам, помаже ли јој муж... И она поче да плаче као киша. Немо. Само лију сузе. Плаче, плаче, плаче, срце да ти пукне... Прича ми да је одлазак у Вуковар због удаје - лаж. Узрок одласку је био ЈЕЗИВ малтретман у „Колу“ кроз који је прошла кад сам ја отишла, а у Вуковару је добила посао у православном црквеном хору. „Посао“... Чак у Вуковару? Мајка јој је била оданде... Али зашто је отишла из „Кола“, побогу?!? Не могу да дођем себи.

         Сетила сам се како сам је упознала... Већ сам написала да ми је сестра, док није добила посао у Заводу за фармацију, играла у „Колу“. Молила ме је 2001. да им помогнем и ја сам снимила прилог за ВИН, који се вртео бесомучно на телевизији. Слике су биле шокантне. Сведочења о занемаривању јединог професионалног ансамбла у Србији као да су допирала из пакла. Оригиналне ношње са осмокаратним златом у подруму поред ложионице, угља и црне прашине која се увлачила у сваку пору... Неопране откад су купљене. Само су фунгиране. Дође Завод за дератизацију, испрска ношње, то стоји затворено недељу дана, после се мало излуфтира и играчи то – обуку! И играју! После тог прилога, у Министарству културе замоле да будем директор. (Има све то да се прочита овде у „Коло – ја“). Питам људе у „Колу“ да ли они уопште хоће мене. Хоће. Како неће. Да скратим, пристанем на годину дана. Имала сам неке амбиције на плану православља... Већ сам била завршила прву књигу за децу о Хиландару...

         Моје прво запрепашћење, а оно се десило пре него што сам дошла на место директора, било је да су сазвали Збор радних људи да им поједини објасне како им, у ствари, "долази луда жена, без школе, која нигде није радила", па онда им наведу списак особина које нису за навођење овде... Ја одем у Министарство да кажем „Нећу!“. Нећу, бре. Па стварно, шта мени то треба?! Улазим у Министарство, а једна жена каже „Јао, дивно што сте дошли. Стигло Вам је решење из Владе. Честитам! Потпишите овде“. 

И ја уђем у десети круг наставка „Божанствене комедије“... До душе, наоружана крстом. А у Ансамблу НЕМА НИШТА! Нема статута, не могу да се региструјем као директор. Запослени немају решења о радном односу. То је било најстрашније. Млађи играчи имају папир о привременом вршењу послова, који је најдуже, по закону из тог времена, могло да се закључи два пута по три месеца. Овде је било деце која су под таквим уговорима радила три, четири године! Значи, какав закон, какви бакрачи! Али то није било најгоре. Највећи криминал је био што су примали плату, кобојаги, као приправници, наводно за 30% мању од редовне плате играча. Каквих црних 30% мање! Какви приправници! Директорка пре мене је диктирала телефоном, а благајница исписивала руком, колико коме да се да пара. Наравно, нема платних спискова! Бог зна да ли је пређашња директорка уопште и знала шта ови у књиговодству раде... Сад ће баш да диктира телефоном, а друга врата од њених - књиговодство. Суштина је да су те буџетске паре, покрадене од сваког играча, примали њих отприлике – шесторо, не више...

         Немам правника, на боловању је осам месеци. Не могу ни да ангажујем неког, јер, кажем, немају у „Колу“ ни један акт на основу ког би се знало ЧЕГА сам ја постала директор.

         Другог мог дана на том послу дође у канцеларију етно-музиколог, магистра, која је радила певање и каже да у сали неће да раде! Одем у салу – момци леже! Играли фудбал, па се уморили. Девојке седе по струњачама, шта ће. Питам, да ли су они чекали промене да би свету показали то што сад видим...? Да ли су они то? Да ли је Србија то? Да ли су они репрезентација овог народа? Да ли је то све што имају да покажу? Могу ли да видим шта је право „Коло“? Мајко мила, кад су скочили, кад су заиграли! Земља се затресла. Чинило ми се да прозори поигравају од ропоте... То, роде! То, мили моји! И одем у канцеларију срећна што нисмо начисто пропали.

         До канцеларије схватим да је ова жена магистар етномузикологије, која ради певање с њима, научник, а да многи у ансамблу уопште немају појма шта је вредност и достојанство једне личности. Пред простацима, софистицирани човек остаје паралисан. То ти је исто као кад кажеш комшији „Добар дан“, а он те пљуне. Ти обришеш то и молиш Бога само да нема сиду. А мораш да трпиш, јер нема ко други да ти храни дете. Или децу. Шта су ови имали од школе? Па... од метало-глодача, метало-стругара до студената архитектуре, економије... Углавном, средња стручна спрема. Ал` кад си необразован, свеједно ти је школовање. Јер реч „образовање“ је настало по жељи да се образујемо по лику Божјем.

Позовем сестру да питам ко је с "Колом" радио певање, јер ова жена није за млаћење са овима. Каже: само Снежана Кнежевић. Колегиница из Дечјег студија, педагог, Мира Јеличић тог истог дана каже: само Снежана Мијовић и нико други. У реду. Позваћу обе на разговор, а етномузиколога ћу да ставим у Истраживачки центар, кад га направим. Само да видим шта има у Систематизацији радних места. Немају ситематизацију! :). Мајко мила! Како, бре, немате систематизацију?! Ћуте. Донесе ми једна бака-играчица систематизацију од куће из 1968, кад је била у Радничком савету. Последња важећа систематизација, рекоше. Ја знам да није тако, нисам веверица, али немам друго ништа... Видим да по овој имам само два слободна места: економа и заменика директора. Уопште не постоји место етномузиколога, вокалног педагога. Како ова жена етномузиколог ради – немам појма. Али, потражим правни основ. Погледам. И она, сирота, на уговору о делу, на замени, три месеца, па три месеца, па три пута по три месеца, па тако... питај Бога колико дуго! А плата... Односно та примања по уговору... Да плачеш и да никад не престанеш. А ансамбл не пева, кремауче... Неће да певају! Зезају се.

Кажем Мири Јеличић да позове ту другу, ту Снежану Мијовић, јер моја сестра мора негде да наће телефон своје неке..., јер га нема. Још ме пита па како немам ја њен телефон у „Колу“. Мислим се, сестро слатка, немам спремачицу, пеглу и уземљење... Нађи и јави како знаш и умеш. Хоће, каже, а кад ће не знамо. Не зна ко зна телефон њене Снежане...

         Дође та Снежана Мијовић на разговор. Онако... Некако уплашена... Стрепи. До посла јој је. Питам шта је радила у „Колу“ и зашто је отишла. Каже да је радила као корепетитор, али кад је умро, или отишао у пензију, шта ли, Пера Јоксимовић, радила је и као вокални педагог, а сама је и расписивала гласове, писала аранжмане за оркестар, па штимове за сваки инструмент.

-         Јесте ли добијали пет плата за тих пет радних места?, насмејем се. Ја немам те паре, мислим се...

-         Какви, каже она, То је био услов да останем у „Колу“.

-         Па за које радно место, од тих, сте примали плату?.

-         Најнижу у „Колу“, корепетиторску.

-         Како мислите „најнижу“?! Па, то место је стуб уигравања ансамбла! Вероватно су вас исплаћивали кроз тантијеме. За ауторска права, мислим...

-         Ееее, госпођо!

И поче жена да прича. Штуро. Неће да оговара. Замолим је да ми

каже шта је у музичком смислу конкретно одрадила и - занемим. Па, ова жена кад би тужила „Коло“, блокирали би нам рачун! Сви музички реситали, сви новији аранжмани, ма све... све је било њено дело. За плату корепетитора. Најнижу у „Колу“. Кажем јој:

-         Госпођо, ја немам то да вам исплатим, да ме убијете! Немам од

чега. Не знам шта ћу пре. А немам ни систематизацију. Не могу ни уговор о делу с Вама да потпишем, јер немам депонован потпис, нема „Коло“ Статут. А не могу да ангажујем некога да ми направи, јер – како да га исплатим?! Не могу да потписујем – ништа! А... Тако сте ми потребни...

-         Па, добро, каже она, па застаде. Ма какве тантијеме! Заборавите то.
     Ја бих долазила на посао, па Ви платите кад буде могло. А како нема аката? Све је било... Можда овај пожар који је био овде...

-         Кад можете да почнете да радите?, питам.

-         Кад кажете, одговори она.

-         Одмах! И платићу Вам, будите сигурни!

-         Хоћу, насмеја се са олакшањем, А шта радим?

-         Извадите ноте из ормана, прво да видимо с чим располажемо.

Извади она ноте, све њен рукопис. И она се загњури у посао. Ујутру је стигла тачно на време.

Потпуно ме је одушевљавала знањем. На ону другу жену, коју ми је сестра препоручила, Снежану Кнежевић – потпуно сам заборавила. Толико је посла било... Све је било уништено. Све. Шта да кажем, играчи су доносили игле и конац да сами закрпе ношњу. А кућа у рангу Народног позоришта и Народне библиотеке Србије! Кад сам однела прве мушке чизме код обућара, питао ме човек: „Како Вас, госпођо, није срамота да ово донесете?!“. 
 Тамо није постојала ни једна једина ствар, а да је по закону. Мени је најтеже пало то како су колеге крале играче. Од тога сам хтела да свиснем. И много ми је значила ова жена, јер је бар један део могла да уреди: ноте. Музику целу, у ствари. Она је узела с Банетом Крстићем, јер је он све држао у малом прсту, да пребаци све са различитих носача звука и слика на ЦД  и да попише сав музички материјал. Направиле смо фасцикле за ноте за сваког музичара, поправиле кутију-две за инструменте, купиле жице... Оркестар го и бос. Притом пола безобразни, мање од пола можда, а остатак оркестра - њихове жртве. А готово сви свирају на својим приватним инструментима! И мени је било дивно са овом Снежаном Мијовић, јер ме је она само обавештавала шта ће да уради и шта још треба да уради. Ја сам могла да се посветим правним актима.

Кад сам се сетила оне друге жене, окренем сестру и кажем да не тражи више број, да сам нашла ко ће да ради. Она почне да грми са друге стране:

-         Слушаш ти шта ја причам?! Зови Снежану Кнежевић! Зар

„Коло“ постало певачки то што јесте захваљујући њој, а ти примаш питај Бога кога! Разговарај са Снежаном. Прими је на разговор, бар. Па жена је без посла...

-         Али ова је савршена!

-         Ко, бре, савршен?! Зови Снежану Кнежевић, чујеш шта ти причам, па ћеш да видиш. Ај, ћао. 
И спусти ми слушалицу. Моја сестра. Изнервирала се. Ја сам је изнервирала. Истог часа на вратима се појави Мира Јеличић. Пита шта је било, ја јој кажем. А она ће:

-         Па ово је Снежана Кнежевић - И смеје се. Црче од смеха.

-         Ко?

-         Па Снежана.

-         Која Снежана?

-         Па ова наша Снежана, Снежана Мијовић. Девојачко јој је Кнежевић. Удала се, па променила презиме. Твоја сестра је отишла из „Кола“ одавно. Не зна, вероватно.

После неког времена даноноћног рада, али буквално дан и ноћ, ја

схватим да ову жену морам да наградим стоструко, јер је све радила што се музике тиче. Враћала је све у ред. Што год је питаш – зна! Невероватно... Невероватно... Кад је једног дана отишла кући, ја је позовем и питам да ли могу да дођем код ње. Она се изненади. Рече ми адресу. И ја одем и кажем јој да имам само  слободно радно место заменика директора. Она каже да има само средњу школу и неће ништа да потписује да нешто не погреши. Добро. Сутрадан јој направим такво решење, али још нисам могла да га потпишем. Не могу да се региструјем, нема ко да ми направи Статут „Кола“. Препоручили ми били једну правницу из Издавачке куће „Рад“, неку Љиљу М., пристала да направи статут, па да јој платим кад све завршим, али никако да га направи. Потпуно ми везане руке. А немам ни управни одбор. Кажу ми у Министарству да замолим претходну директорку да ми потпише плате док то не доведем у ред. То као да сам дала мачки сланину да ми нахрани дете. Појма немам шта раде. Тражим извештај, они ми донесу 48 или 56 уплатница: доприноси за ово, за оно, овој општини, оној... Нигде „чаршафа“ са свим бруто и нето одбицима. Ок. До сада сте радили тако, а сад ћете како треба. Ма, јок. Не ј...ју живу силу. А тако, значи!?! Добро! Онда ћу ја да рачунам платe! Да ли знам? Па шта ту има да се зна? Коефицијент (вредност сваког радног места) пута бод (који држава конкретизује сваког месеца). Срећом, дошао финансијски директор једног музеја, Бог га поживео, послало га министарство да ми помогне. Набавио ми софтвер за обрачун плата. Али, откуд знам шта убацују од података. Опет ме Бог погледао. Ангажовала сам једног официра да ми поподне то с платама контролише, али тек кад смо прошле кроз ово што следи. Шта ће човек, избеглица, иде поподне приватно и ради...

Од Министарства културе сам добила колика је вредност бода, али колики им је коефицијент за свако радно место...? Узмем то руком писано парче папира, што је као диктирала телефоном претходна директорка, да видим како су примали плате... Људи моји! Играчи, уместо да су распоређени у 3 категорије, како је по Правилнику ПИО фонда, они су били распоређени у 27!!! А сви раде исти посао, осим солиста...

Позовем Милену Крстић, која је до тада била асистент шефу играча, и питам је ко одређује квалитет играња сваког понаособ играча. Да знам зашто су различито плаћени. Она ми лепо каже „Шеф играча“. „А шта је критеријум?“, питам. И онда седну Мира и Милена да ми објасне како је некад било... „А, сада?!“, питам... Нема! И оду. Не знају где им је глава од посла.

-         Снежо, неко мора објективно да процени потенцијал извођача. Људи морају да приме плату онако како им Министарство шаље...

-     Како мислиш? Па ваљда примају, одговори она као што би свако нормалан одговорио.

-   Не примају. Држе их на уговору као кобојаги замену, а дају им плате приправника. Шта се дешава са остатком пара...?

-         Па, колико им узму?, пита Снежа.

-         Немам појма... Кажу, 30%...

-    Мислиш приме 30% мање од играчке плате...? Греоте... Аииии! Растужи се Снежана.

-     Е, па кад бисмо знали, моја Снежо, колика је играчка плата... Нико нема коефицијент... Како и да имају кад су на уговору, углавном...

Узех да прегледам службено лишће, онако од муке. Јер, који ће нам

Службени лист, ако је овде све без закона... Кад! Бог нас погледао! О, слава Теби, Господе!!! Објављен Статут Агенције за приватизацију!

-         Снежо, је л знаш да куцаш? Да ти диктирам...

-         Са два прста знам, смеје се, Шта је сад?!, пита.

-         Са ће истрацкамо Статут, насмејем се и ја. `Ај да диктираш, ја ћу да куцам.

Куцале смо док муж није дошао по њу. Ја сам остала да довршим.

Држале смо се форме, а мењале само оно што се односило на „Коло“. Прошла је поноћ кад сам изашла из канцеларије. Ујутру пре зоре сам опет била на послу. Хтела сам да ансамбл по сваку цену прими своје плате баш онако како им министарство шаље. А за то морам да се ја региструјем код суда и тај Статут ми треба. И то без грешке.Завршим ја то.

         У осам нула нула сам ушла у књиговодство да погледам целе финансије. Прво што ми је пало у очи, то је да уопште нема материјалног књиговодства!!! Оригиналне ношње, инструменти, ма ништа нема уписану вредност у пописним листама. Национално благо, да...

         Узмем да погледам материјалне трошкове. Да свиснеш!Опет.

-         Еј, Весна, морам нешто важно да ти кажем... Трже ме Снежана

-         Чекај сестро слатка, ови су изгледа и материјалне трошкове делили себи... А изгледа да су и Мистарству пријавили да има више запослених, па су и паре тих непостојећих делили себи. Чекај да видим.

-         Еј, да ти кажем, бре. Ови из „Стаменковића“ хоће да нас опет избаце из зграде! Сад ће да нам искључе струју, а после и грејање, каже.

-         Ма немој! Да нас избаце...?

-       Кажу да ћемо да запалимо зграду, да немамо одговарајуће осигураче.

-         Како то да проверим, кад немам потпис...?

-         Немој да се секираш, каже Снежана. То ће мој муж. Он је овлашћен за те послове. То ради. А после ће да ти дигну цену грејања да не можеш да платиш, па ће да ти укину...

-       Аха... Има времена до зиме. Дај да направимо предлог Министарству културе за Управни одбор. Тражили. Треба да усвоје овај наш Статут...

Седнемо ми и предложимо 30 имена, а треба пет. И Министарство

изабере. После милион година...

         Месец и по дана по мом доласку у „Коло“ објави Влада у Службеном гласнику РС списак нових коефицијената за све кориснике средстава из буџета. „Кола“, наравно нема, него да се уподобим балету, кажу у Министарству. Јес, кад би балет певао док игра!!! А и како да знам како певају и играју?

-   Снежо, направићемо контролну аудицију. За све. И оркестар, и играче. Позови све оне за које знаш да би хтели да нам помогну за Џ. После ћемо да направимо праву аудицију, имамо само 14 девојака. Од тога неке имају педесетак година. Разумеш?
Питала је само „За кад?“, спустила ноте и узела слушалицу. На Аудицију
су дошли: Боки Милошевић, Мр Влада Марковић (виолина, Чајковски),
Бане Ђокић, један геније професор виолончела, за контрабас Срђан
који је завршио студије у Америци на џез Академији, баш бас.
За певање Бисерка Цвејић и Мр Предраг Миодраг, професор Богословског факултета. 
За комисију за игру Милена Крстић је позивала старе играче. 
Та провера је била јако важна да би играчи поштено примили плату и
да би били стално запослени.

         За то време ја сам била у полицији и финансијској полицији да питам шта да радим са оволиком крађом играчких плата... Они кажу „Ћутите, док не средите папире. Да не туже „Коло“. Нећете имати да их исплатите. Затвориће вас“. Нећу да ћутим. Одем у Министарство да кажем да ми склоне лопине. Како? Па ако ја треба да ти кажем како, онда ћу ја да седим на твом месту, мислим се.

         Е, вратим се у „Коло“, а Снежана ми каже:

-         Знају да си била у финансијској полицији.

-         Како?, збуним се.

-         Јавили им из Београдске финансијске.

-         А, је л?

-     Слушај, било би добро да направимо трајне снимке у Радио Београду. Да закажем?

-         Како да закажеш кад не знају да певају?

-         А, па навежбаћемо. Немој ништа да се секираш...

У ходнику сретнем Милену Крстић, која је сва била у алергији, са

грозницом на уснама. Разбијала се од посла. Ја сам наложила ванредни попис и она није дизала главу. Притом је доживљавала шок за шоком шта је све нестало, шта је упропашћено... Кад види да нешто није у реду, узме сама па уради. Не мораш да јој црташ... У том шоку да нема материјалног књиговодства, помолим се Светом Сави у цркви Светог Марка да ми помогне. И заиста, Бог ме погледао истог часа. Човек који је чистио у ложионици угљену прашину био је управо то – неко ко се бавио набавком, али је остао без посла, има двоје деце, жена нема стални посао, па чисти подрум шта ће... Јао, брате слатки, дођи да те цоким у чело! А Снежа ми после каже:

-         То ти је муж ове наше Љиље Марковић, твоје секретарице.

-         Па ја немам секретарицу!

-   Знам. Жена има уговор на одређено време за административне послове, објасни ми Снежана.

-   И она на уговору?! Боже благи! Еј, Снежо, одох коначно да обрачунам плате. Сад све имамо, да не краду више децу.

Одем да видим колико та Љиља Марковић прима пара. Уђем у

Књиговодство и чујем.

-         Лопове! Враћај паре! Лопов! Лопов!

-         Шта је било? Питам.

-         Ти! Ти си лопов. Украла шесто динара. Вади паре!

Ја мртва ` ладна кажем да ми дају регистар са исплатама, да видим

колико су исплаћивали Љиљу Марковић. Ма, какви! Као да сам им у око забола прст.

-         Лопове! Лопове!

Изађе сав радни народ из „Стаменковића“ у ходник да виде ко је

опљачкан. Изађе и пок. Бане Крстић.

-         Шта је, бре, жене? Каква је то вика?!

-         Украла паре.

-         Ко?, пита Бане.

-         Па ова. (То сам ја). Украла шесто динара.

-         Кад?, пита Бане.

-         Па сад!!! Запениле благајница и шеф књиговодства.

-         Шта, бре, „сад“, па жена нема ни џепове и празне јој руке. А одакле вама шесто динара у готовом? - издра се Бане.

-         Дајте регистратор, рекох мирно. И добих га. (Не знам како треба да будеш побожан да ово издржиш. А немаш ни један инструмент да их казниш. Треба ти дисциплинска комисија, коју немаш и не можеш да направиш јер ти потпис не важи до даљњег, а и да имаш, другостепени орган је - Министарство културе!)

Мајко мила! Мајко мила!  Тих „мање 30% приправницима“,

које је уствари било и веће, јер је то било просто једно драње како су кога стигли – уопште није било СВЕ што су лапали! Они су издавали и салу у пазакуп, што је законом забрањено! Само је још то требало да се сазна, па да избаце „Коло“ напоље! „Колико сте наплаћивали?!“, дрекнем. Они слажу. Као, ништа, тек ето нешто... Позовем ове који су унајмљивали салу. Они кажу да плаћају у девизама, у готовини! Десет пута више него што су ови мени пријавили. Аааа, тако, значи...! Кажем "отварајте сеф"! У сефу – девизе. Мајко мила, које су то лопине! Али ни то није све. Дечји ансамбл „Кола“ предаје књиговодству сваког месеца готовину, али – нема никакве евиденције! Никакве! Појела маца. Омладински ансамбл – исто! Материјални трошкови негде цуре... Аха, зато играчи све доносе од куће! Иглу, конац, шминку, зихернадле, инструменте. Па ваљда држава шаље паре за све то...? Па шаље, дабоме!

         Седнем коначно да обрачунам плате. Све смо имале: била аудиција, имамо коефицијенте, вредност бода добили из Министарства... Обрачунавала ја то пешке цело поподне. Ујутру дам налог да се тако уради. И ликвидатор Весна Ђукелић ми донесе педесет различитих вирмана да потпишем. Те порез за ово, допринос за оно, овој општини, оно граду, републици... Кажем да ми донесе колико се уплаћује за плате. Она ми донесе збирну цифру. Не да ми колико је коме уплатила. "Дајте ми копије платних листи које дајете играчима". Па не даје играчима обрачунску листу. Е, од сад ћете да дајете! То је по закону, а и моћи ће да пореде. Потпишем ја све то и одем кући, али тек пре поноћи. А тамо... Не могу да заспим од умора. И пребирам по глави шта ми је у ствари дала да потпишем. И укапирам да нешто није уреду са отприлике 125.000 динара. Јер она ми је дала неки папирић колико је укупно за исплату, а ја знам шта сам јуче сабрала... И то се не слаже. Па,  који то мозак треба да будеш да све то држиш у глави...? А,  па нећеш тако, мајчин синко! То што хоћеш од мене да направиш будалу, то не да Бог, јер ја то нисам и Бог то зна. Па Његова сам. А то што хоћеш да крадеш колеге - то не дам ја! 

         Позовем зором Снежу и кажем да преузме посао, а једног играча замолим да  не иде право на посао него да дође хитно испред ЗОП, где се предаје за исплату и ништа да ме не пита. Он дође човек и пита, наравно. Кажем, више за себе: „Изгледа да је опет мазнула паре, морамо да је вратимо да лепо испише вирмане. Покрадоше играче, хоћу да цркнем“. И ми као у криминалистичком филму – хоп, на лево круг и вратимо „госпоџу“ у „Коло“. Све Јово наново рачунај...! И чујеш како проносе глас: "Ова горе не да да нам се исплате плате". "Тера ове јадне из књиговодства да нам праве неке листе, сваком посебно"

         Тог поподнева, Снежа каже:

-       `Ај да певамо. Да ти буде лепо. Хоћеш? `Ајде. Идем да нађем још неког, па ћемо вишегласно. Чекај ту. - Враћа се.

-         Сад ће Милена и Љиља Кузмановић.

-      Откуд Љиља Кузмановић после радног времена? За Милену знам, она и не иде кући, али Љиља...

-     Излазила је из књиговодства. Много си им скинула. Ниси требала толико - смејала се Снежана - Сад ће да дође да певамо.

И одреди нам Снежа овако: Љиља први глас, Милена и ја други, а она, Снежа трећи. Опет се поотвараше сва врата у „Стаменковићу“. Песма се полако, тихо разлегала кроз ходник. Чуло се „Ала директорка лепо пева! Нисам знала“. Ја се постидим и не могу више.

-         Можеш, можеш! Ниси распевана. `Ајде! Наседни на тон.

-         Не знам шта то значи... Постидим се.

-      Узмеш ваздух и одозго седнеш на тон. Пробај. Овако...`Ајде! `Ајде! Само немаш рутину. `Ајде.

Снежа је у јесењим месецима правила „Вински програм“, бирала песме, мој син куцао текстове код куће, редитељ Влада Лазић радио с Ансамблом. А онда цуре, алтови, отворе боловање. Све, као, промукле. Ја заказала гостовања у свим градовима где се славио грожђен-бал. Нема ко да пева, ни једног алта! А треба да кренемо...

         Снежа каже: „Зваћу Миру Јеличић! Она данас нема пробу“. Мири болесно дете. Она узме дете са температуром, испише на длану текстове песама, стави болесну девојчицу у аутобус, изађе на бину и отпева – да се смрзнеш. Једини алт, а држи други, трећи глас целом Ансамблу! Е то су стари играчи "Кола"! Нема "Не могу", све ће да ураде за "Коло". Не постоје на свеееету паре којим овакви људи могу да се плате. Технички директор ми сутрадан каже:

-  Ми смо државни ансамбл. Ми никад нисмо водили децу на гостовања! На шта ово личи?! Ја га гледам, к`о да је пао с Марса. Као да не зна каква је саботажа направљена...

-         Еј, немој се нервираш, каже ми Снежана.

-         Како да се не секирам. Сад знају да певају, а не знају да играју. - Нашалим се.

-      Па, правићемо певачке концерте, шта... - Смеје се она. Увек је била насмејана. - Немој због тога да се нервираш, праве ти доле Збор радних људи да те смене. - Смеје се и даље.

-    Кога, бре, да смене?! Иди им јави да је умро друг Тито. Нема самоуправљања...

Тај хаос који је њих неколико направило у читавом колективу због укидања њихове страшне пљачке играча, апсолутно је неописив. А плус је било оних који уопште нису долазили на посао, а имали и плате и бенефицирани радни стаж! Нико да нам помогне. Препоручили ми једну правницу. Кад је Управни одбор укапирао да та правница нешто лаже – сама је отишла. Играчи, они који су били измунтани, и „Стаменковић“, звали све могуће инспекције, да човек не верује да толико раде против себе. Нестану столице из сале, четири мобила телефона, провале у моју канцеларију, прекидају пробе да саопште неку дезинформацију, смеју се кад прођем ходником, али иза леђа. Било је важно по сваку цену да одем, да наставе по старом... Да дође Радојица Кузмановић за директора, који је, до мог доласка, био у Управном одбору „Кола“ са својим рођеним зетом, кад је могло да се лапа колико хоћеш. Ма мислим се, мож` да ми радиш шта хоћеш, али да крадеш од играча – нећеш!

         Снежана Кнежевић је направила Солунски програм. Све. Предложила аранжере, гостујуће музичаре, одабрала песме (то смо заједно, она ми је свирала на клавиру, ја бирала), расписала гласове, увежбала певање... Милена све остало. Све. Ја - удри по правилницима. Пошаљу ми противпожарну инспекцију. Треба да урадим то, то и то. Ок, урадим. Пошаљу инспекцију рада. Сами играчи. Немају појма да су опљачкани. Инспекторка погледа да сам укинула драње коже са играча и све јој постаде јасно. Пошаљу родитеље да вичу на мене што нисам примила њихово дете у радни однос. Ја им покажем записник где су ти исти, који су их послали код мене, били у комисији и рекли, написали, ко није за „Коло“. Пошаљу ми предшколску децу у трикојчићима испред врата, са све родитељима наравно, да ме питају „Тето, а што ви не дате да ми играмо“. Откуд нама предшколска деца...? „Па, то су ови што су за готовину узимали салу у пазакуп. Неком си избила дебеле паре из џепа, кеш. Немој се правиш луда“. Смејала се Снежана. Позову играчи Самостални синдикат, одбор за културу, у помоћ. Жалили се на мене. И дођу ти "заштитници" заједно са представником синдиката „Кола“ Владаном Животићем да ме „преслишају“... Немају појма да сам претходне недеље била код исте те жене из Синдиката с којом су дошли. Ишла сам да се распитам како да их уопште региструјем као синдикат, да с њима  потпишем колективни уговор, да могу да исплаћујем пун превоз играчима који живе ван Београда, или у Лазаревцу, на пример. Жена је била зачуђена, јер никад није видела директора који организује синдикат, али јој се све допало и много се потрудила да помогне. Недељу дана касније В. Животић је зове да их "спасе од уништитеља „Кола“", тј. мене. Може бити да је та жена стварно дошла да види да ли сам луда. Мислим... „индиција“ је било, чим сам била код ње да је молим да помогне око организовања синдиката. Ваљда нису видели хришћанина на делу, уживо :) Животић, сирома, закинут за плату која му до тада и није припадала, природно је тражио заштиту. То, да се краде од колега из „Кола“, он није морао да зна, али је, видим, на крају и сам постао жртва. Узимали су му разлику између "нето" и "нето за исплату" :) За шта, Бог свети зна.

Кликнути на документ

Да... Овде се лепо види да постоји нешто што је „нето“ и „нето за исплату“. Нето је оно што се добије када се од бруто плате одбију доприноси и тако то. А „нето за исплату“ је оно што се исплаћује кад се одбије неки лични издатак: самодопринос, кредит, алиментација, можда дневница за поплаве и земљотресе и томе слично. А шта је ово? Алиментација? Кредит? И шта је ово?! Животић неколико месеци има исту плату и исте одбитке...? Па то нешто није у реду! Просто, сваки месец има различит број дана...  Код Љиље Кузмановић није тако рачунато... Код правнице одбитака од нето - нема? Код Весне Ђукелић, која све то обрачунава - исто нема? Али је зато примила за децембар 2011. године, ни мање ни више него 75.052 динара (евро је био 104 динара)?! Шефица књиговодства у маркетингу толико?! А ја као доктор наука сад, пет година касније, кад је евро 124 динара, имам 19.668 динара пензије, јер отако сам отишла из „Кола“, нисам могла да устанем из кревета од болештина. А и Љиља Кумановић те године и тог месеца добро прошла. Примила већу плату од рођеног брата Радојице! Он 103.441, као генерални директор, мила му сеја 117.651, а на мањем положају од браце! Упс! Шта је ово, Бого мој!?  Последња плата Љиљане Кузмановић јуна 2014., кад је евро био 115 динара, била је 578.778,24 динара! Пет хиљада евра! (отворите слику у новом табу)

Кликнути на документ

Мора да је грешка у куцању... Не, па то не може. Да видим колико је бруто. Чек, чек, ево га! Бруто је 711.405,30! Опа, бато! Је л' то требовано из Трезора? Буџет толико дао Љиљи? Или је узето од колега? Или је "Коло" толико зарадило да може толико да увећава пензијски основ? Да ли је Управни одбор знао за ово? Не знам. Питам. И то не питам ЗАШТО је добила, него ОДАКЛЕ! Или је то и од неплаћених тантијема Снежани? Је л' због оваквих ствари требало да одем? По сваку цену?!? Милена Крстић, кад су јој одбили петстотинак динара ни за шта, тог истог децембра 2011. примила је, као фолклорни педагог, само 52.509 динара, а у „Колу“ је радила од 1975! Значи, имала је 36 година редовног стажа, плус бенефицирани! Па кад се одбије оно што се додаје на стаж, испада да је тог месеца примила не дупло мање од Љиље Кузмановић, него... Колико је добио најмлађи играч тог месеца?!? Јој. Не могу да рачунам. Хоћу да плачем! То што се у коментарима Пресса писало о Милени, то пас с маслом није могао да полиже. Зашто?! Зато што им није дала да раде то што су играчима „Кола“ радили?! Што је нашла исечену „Колову“ оригиналну славонску ношњу у - Кикинди?!  Што је нашла мазнути компјутер у - Милановцу?! Што је урадила попис уништених ношњи који ће ући у анале непочинства?! И за њу директор, који је дошао после Радојице, каже да је „жена са дијагнозом“?! Мајсторе, колега по докторату из економије, кажи то мени, мајке ти. Само те молим и преклињем да се прво распиташ шта значи појам „праведни гнев“...  Доста више, бре! Па нећу да пишем овако нешто и за Милену! Нити хоћу да склопим очи пре него што истина  изађе на видело. Значи, нећу ни да она о мени пише... Хоћу чашћу да испишем своје име на Небу, да ме се ни Бог, ни преци, ни потомци – не постиде.

Сироти играчи „Кола“... Сад кад се присетим како се манипулисало играчима да буду против мене, и против Снежане наравно, да би тим истим играчима наставили да узимају паре које им држава намењује и шаље, не могу да се отмем утиску да је то њихово активно стављање на страну лопина, ипак, саучесништво у криминалу. Јер, ако се ја борим против криминала, а они се боре против мене, шта су онда они? Мислим... Наравно, то се не односи на све. Ту има толико дивних људи. Па да их нема – не бих ово ни писала.

Снежана је све ово преживљавала са мном, јер смо седеле у истој канцеларији. Све! Ове податке сам тражила и добила кад сам отишла у пензију, али нисам могла, нисам имала снаге да отворим коверту.. Снежана је отворила коверат са доказима у мојој кући, једном кад је дошла у госте. 
 Речју, Снежана је све ово гледала, и не само гледала, наравно, плус је сређивала комплетну музику. Певање превасходно. Али и оркестар, ако је шта требало. А требало је. Требало је музички изнети, на пример, Солунски програм. Кад сам отишла, они су га променили, прережирали да то буде као "њихово". Снежана мени за љубав, због наше муке, није тражила да јој ТАДА исплатим тантијеме. То не значи да она нема право на њих. Њој то није био посао, па да не мора да јој се плати. Мора, дакле.
Мене је то јело. Стално ме је умиривала да се не секирам, да не треба да јој платим, дај да станемо на ноге, па ћемо полако. „Па, видиш да немаш!“. Видим, кажем, морамо да зарадимо. Не могу играчице да доносе шминку од куће. На шта то личи?! Бре! Сад ћу да тражим да нам одобре додатну делатност. После неког времена Снежана ме „обрадова“: „Министарство одбило молбу да нам се одобри могућност додатне зараде кроз продају било чега, па ни касета и ЦД, ни ношњи, ништа. Кажу да нам то није основна делатност. Погледај!“. "Па ја и нисам тражила промену основне делатности, него допуну, додатну делатност..." "Значи, сад "Коло" има стриктну забрану продаје рекламног материјала?", пита Снежана - "А ја хоћу да направим ове трајне снимке да можемо нешто да зарадимо... Аииии". 
Да вам ј... све на свету! Разбесним се, да их побијем. Могу да исхраним још један ансамбл, дајте ми само систематизацију и допуну Статута! Јок! Ич! Ништа не може. Па радите онда ви! 
А ови мешетари у "Колу" све бесомучнији... Увукли у своју причу и попа да спасава српску културу од мене... И онда су заједно продавали то што је Министарство забранило :) А хаоса је направио толико да то, ко није био сведок, не би могао ни да разуме! Па добро, они су изабрали таквог попа, ја Бога, па да видимо ко је на крају јачи. Једном ме је министар питао: "А шта тај поп има против Вас?" Био код министра да се жали :). Одговорила сам врло некултурно, али бар искрено. "Е. заболе ме што један поп има нешто против мене. Што Синод СПЦ није њега ставио у Одбор за прославу 2.000 година хришћанства, него мене, да питам ја Вас, а?!". Како да му објасним да је поп у контакту са трећом сестром Кузмановић? Нећу више да будем у "Колу" - тачка! Шта ме брига за ове?! За попа понаособ! И одем из „Кола“ тачно после годину дана, како смо се договорили. Снежана је остала. Је... Па, бар да су у било чему помогли. Они који јесу, они су брзо отишли из Министарства. У ствари, када је из Министарства отишао секретар Новица Антић, све је отишло у... СВЕ!

         После мене је дошао нови директор Алексеј. Тај је тек надрљао, кажу. Њега само што нису изнели. И дошао им је, коначно Радојица Кузмановић. Милинеее! Правилник о платама постао је тајна! ТАЈНА! Па то у Тунгузији нема. Сва потрошња средстава из Буџета је – јавна. Што, је л' није смело да се зна ово?

         Снежана, наравно, није била више заменик, таман посла. Не знам које су јој решење дали, можда вокални педагог, али ко зна колико су је исплаћивали... Имали су обичај да дају решење (уговор) за једно звање, а да тај не ради посао за који има звање него нешто друго, а прима трећу плату. Снежана Кнежевић није била само вокални педагог. Морала је да пише аранжмане за сваку нову кореографију. Тако ми је бар рекла кад сам је нашла у болници. Па наравно да јој нису плаћали – то се подразумева... Аранжмане њеног оца, који се упокојио, мењали су како су хтели, иако је то кривично дело. Њу је то болело, јер каже да није ваљало. Она је са братом и мајком била наследник очевих ауторских права.

Снимала је у Радио Београду и даље све што је „Колу“ требало. И никад то што она ради „није било добро“! Једном јој је Радојица дао да испише не знам колико аранжмана за „јуче“, а кад је она то, све преко ноћи, завршила, он јој је рекао да то ништа не ваља и да ће јој смањити плату. Једном ју је казнио што није дошла на доделу пакетића. Њена деца су тада били одрасли људи, какви пакетићи, зашто да дође? Тек нешто да нађе да је казни. Шећер јој је скакао из дана у дан... И ту јој је био крај... У међувремену су њену композицију „Тужбалица“ дали једном филму. Без сагласности, без накнаде. То као није њено, то је, као народно. А она компоновала! Брука! Солунски програм су дали Војном оркестру „Бинички“, као да се то сме... Ови у Војсци, кад би сазнали како су се огрешили, занемели би, наравно. Не знају. Не знају да је то нечије музичко ауторско дело.

То иживљавање би она могла боље да исприча, али је више нема међу нама, а мени не мора да се верује. Да наставим. Снежана је онако полумртва – отишла у Вуковар. Кад се тамо променила власт, дошли мање толерантни, морала је да оде из тог града. По повратку, отишла је до „Кола“ да их види. Заплакала је кад ми је причала како су се смејали исти они који су је черупали. "Шта је?! Иде са штапом. Мисли да ћемо да се сажалимо, да је примимо назад". Примио је колега који је водио један аматерски ансамбл, али да води пробе певања неколико пута месечно. Чим их је навежбала, он јој је рекао да нема потребе да долази више, јер сад знају да певају! 
Ја сам је слушала нема... Сетила сам се њене страсти да записује народну музику где год шта чује. Једном је негде пролазила поред гробља и чула да Црногорци, мушкарци, певају тужбалицу, и то од кад подигну сандук у капели, па док не спусте у раку. А то је јако ретко. Пошто  није чула почетак, јер је била само у пролазу, она сачека да спусте покојника, приђе им и каже: „Хоћете, молим вас, да почнете из почетка. Нисам све забележила. Мооолим вас...“. Кад је нису убили. Е, то је Снежана.

         Кад јој је овај колега из „Кола“ отказао, отишла је у друго аматерско друштво да води певање и оркестар... Ово што следи је баш за полицију... Тамо је добијала 2.000 динара по проби. Срећна и-хај, кад накупи 16.000 динара за месец дана! Али је сваки пут морала да стоји и да чека да „газда“ заврши своју пробу у 22 ч. па да јој да паре, те две `иљадарке, и то ако има. А може и да нема. То да ли ће она да стигне на последњи аутобус за Гроцку, и како ће да шипчи у том свом стању узбрдо, болело га је уво.

         Рекла сам својој куми, која је била председница управног одбора једног некад фантастичног КУД да је узме и да процветају. Она каже: „Па, дај, хоћу. Само да се заврше ови судски спорови“. „Хоћеш да је чујеш?“, ја сва устрептала. „Хоћу, како да не“. И одемо ми на Снежину пробу оркестра. Оркестар аматерски, а аранжмани врхунски. У сали за пробе – ледара. Има једна грејалица, али није укључена. Покочили се. Упалим грејалицу, „газда“ дође и искључи. Ја опет укључим, он се врати истог часа и искључи. Сачекам мало, па опет укључим. И он сачека мало, па се врати да искључи. Прошетам да се мало смирим и загрејем. Погледам слике. А оно све мазнуте и прерађене кореографије, што из „Абрашевића“, што одавде, што оданде... Криминал – чист ко суза! Па, где сме да се прекрајају туђе кореографије и потписују као своје! И да се то наплаћује деци на руке?! Ја кажем Снежи: „Ти ћеш овде да пропаднеш“, а она ме пита: „Па шта да радим? Где ћу? Доћи ће и топлије време“. „Па зар лети немате распуст?“, питам. „Имамо“. Следеће лето је преживела са 4.000 динара за цео месец! Ја то нисам знала. Њена дела су се и тада изводила у „Колу“. Она је копнела... У једном тренутку је више није било. Поново је заглавила у болницу.

         Решила сам да је не дам, НЕ ДАМ! „Можеш ли да попишеш шта си све радила у „Колу“? Питам. Она каже: „Имаш све на сајту „Кола“. И у штампаним програмима“. „И они се ништа не стиде да кажу да си ти аутор?“, згранем се. „Јао, Весна моја. Па ти к`о да не знаш ко су они... Какви...“. Предложим јој: „Ај ми то да нађемо шта си радила, па ћу ја да ти напишем захтев“. Тако и урадимо. А мој дични колега Владимир Декић, садашњи директор „Кола“, одговори: „Поштована госпођо Кнежевић, тужите нас“. А, тако, значи, мајсторе. Мој син седне и напише јавно писмо Тасовцу. До сад га је на интернету прочитало скоро 8.000 људи. Ја се помолим, пресавијем папир и обратим се Тужилаштву. Теби, драги колега, Министарство шаље паре за програмске активности, ја то нисам добијала, па изволи исплати трошкове за програм! Или се паре не требују за ове програмске трошкове? Или се троше на плате? А?

Пре овога сам од „Кола“ тражила информације о финансијском пословању, јер су ме неки чланови ансамбла то замолили. Управа "Кола" ми није одговорила. Тада је већ био дошао нови директор Драган Милинковић. Он је био после Радојице, а пре Декића. Кад је Министарство наложило да морају да ми одговоре, јер на то имам право по закону, ко што има свако, из „Кола“ одговоре, не мени, него Министарству, „Госпођа би то морала да зна, јер је била директор „Кола““. Па баш зато што знам, зато и тражим! Обратим се Поверенику за информације Родољубу Шабићу. Наложе „Колу“ да се понашају у складу са законом, они тад – ништа. Е, други пут кад им се обратио Повереник преко своје службе, добих! Јер... Више није било ни Радојице, ни Љиље Кузмановић, ни правнице Љиљане Мартиновић.

Добих и налаз Буџетске инспекције. Добих и папир из Девизног инспектората, из Јавних прихода... О томе не могу да пишем, јер је то предмет интересовања Тужилаштва. Ако бих писала о томе, то би било ометање истраге.

 У међувремену је мој син добио неку награду, таман да се Снежани плати лечење код врхунских интерниста који се баве квантном медицином... Објаве и чланак у „АЛО!“ о њој. Колеге, обични, добри људи, прочитали, скупе парице и дају јој. То ју је растужило. Она је зарадила СВОЈ новац и није хтела да се ико троши. Ма тужно је то. Осећаш да ниси дрипац! Хвала колегама за сваки тај динар. То ће да их искупљује пред Богом. И хвала Богу што још има људи!
Треба Снежа да оперише срце. Обезбедим јој најбољи преглед срца. Срце – никад боље! Сад ради 75%, шећер под контролом. Скинула 30 кг! Браво! Честитала јој докторка. Примаријус. Супер! Сад ћу, смислим ја, да јој направим групу певача. Одем у синовљеву школу да тражим простор. Каже директор: „О, па ми простор већ издали! Жао ми је стварно. Их, како нисам знао“. Коме сте издали, питам. Он рече баш овом који гаси Снежани грејалицу. „И шта играју?“, питам. „Он и жена су стручњаци. Родитељи ћуте, не жале се. У остало се не разумем, али они имају своју школу игре. Он и жена су велики стручњаци“. И мени пукне филм. А то кад ми пукне филм, што ови у „Колу“ никад нису видели – боооље да се склониш. „То, што тај ради – то је криминал“ заурлам и одем треснувши врата, да ме је син питао: „Како се то понашаш? То није лепо. Не зна човек. Па видиш како нас је дивно примио?“. „А зна да прими паре, а не зна шта му "стручњаци" раде у школи?!“, загрмим и свратим у Месну заједницу да видим да ли ту има слободне сале. Има. Може. Кошта к`о Светог Петра кајгана. Свратим у једно бивше предузеће, које је некад имало хипер просторије. Оно све испарцелисано, издато... Углавном извршитељима. Да вриштиш од туге.

Снежана ми јави да јој је овај „кореограф – газда“ рекао да не долази више, јер сам ја била у школи... А тако, значи! Снежану кажњаваш да би могао да радиш шта хоћеш. Био јој је на сахрани. Али са мном није завршио.

Дакле, ја решила, хоћу, па хоћу, да Снежана има групу с којом ће да ради. Одемо иста она моја кума и ја у једно позориште да нам препоруче певаче за групу. Они размисле, добијемо телефоне. Нађем простор. Ал сад Снежана нема на чему да свира. Како немаш, кад имаш, питам? Дала сину. Има јој син четворо деце, мора, шта ће. Оде мој син и купи – Јамаху. Просто, Бог дао скоро џабе. Почнем да купујем за костиме... Најбоља жива сликарка нацртала како то треба да изгледа. Купим 20 блуза. Од истих тих мојих 19 хиљада пензије... Али... Сутрадан Снежана ми јави да не може више да чека, да мора да ради у пекари, или у некој радњи... Мора, мора...

И онда се разболим ја! Од свега. Поново. И непоправљиво, чини ми се. Јавила ми је после да ће радити у Радију, са групом певача с којима ради Мерима Његомир. Мерими и Радију ваља, а Радојици и "Колу" није ваљала? Да. Рече да је помагала својој другарици Нини Павић да се што боље представи у емисији „Никад није касно“, да обавезно гласам за њу. Гласала сам, него шта, онда кад је требало! Позвала ме је и на Коларац, где је био концерт певача са којима је у Радију радила. Јавила ми је, дан пре него што је умрла, да је почела да шофира по свом брду, научио је Нинин муж и рекао да вози ко Бог, купила је југића који се зове Дрнда. Да се још стесала, да је добро... Да је коначно урадила оно што је требала одавно, не знам шта, није ми рекла...

Сутрадан је умрла. Сахрањена је, не у Алеји великана где јој је место, него на сеоском гробљу у Бечмену. Из „Кола“ су била само двојица колега и две колегинице које су већ у пензији. Њена дргарица Нина није могла да се одвоји од раке. Ја сам се држала док није засвирала виолина. Тужно, тужно... Да пресвиснеш...

Нисам престала да плачем. Човек сам. Али и Божје дете! И знам да Бог није у сили, него у правди. И знам да је наша православна дужност да положимо живот за другог, ако устреба. И знам да је патриотизам служити очувању свега доброг у свом роду, у оквиру сопственог знања. А моје формално знање је везано за православну веру, културу и економију... Кад дође моменат да сахрањујемо највећег фолклорног вокалног педагога, а да нико не зна да треба да пева „Свјати Боже, свјати крепки“ док корачамо ка раци, сем предивног сеоског младог проте, онда смо ми, као народ, сахранили не само чувара традиције, што је била Снежана Кнежевић, него будућност... Нема ни живота, а ни будућности – без Бога.

Ја Снежу никад нећу преболети, ни ожалити, а ни заборавити. Ни њу, ни њену децу. Њена деца имају право на њене тантијеме. Чувајте се, кренула сам по то с Божјим мачем – истином.