Питање за Министарство: ДА ЛИ ЈЕ "КОЛО" БИЛО ЖРТВА КРИМИНАЛА ИЛИ ПАРТНЕР?

Пре десет година је написан овај текст: Аутор је из Аустралије.

http://www.novinar.de/2007/09/27/da-li-je-bog-rekao-laku-noc-srbima-u-australiji.html

КОЛАШИ, КОЛИКО ЋЕ ОВО ЈОШ ДА ТРАЈЕ?

Ових дана добијам мејлове пријатеља који се баве културом. Држава сликарима престала да  уплаћује порезе и доприносе, нема пара за Дом културе Студентски град, нема за Коларац, нема за Мокрањчеве дане у Неготину, нема за џез фестивал у Нишу, Нема пара за републички аматеризам (смотре позоришта, фолклора, хорова, књижевника, сликара). Разломљене су мреже носилаца културног живота (КПЗ, Домови култура). Уметничка удружења грцају или се сналазе, али се њихова реч не ферма. Библиотеке не добијају књиге. Етнографски музеј пречешљала Комисија Министарства културе и нашла шта је нашла. Да чупаш косу из корена (ко има)

Једино запослене у "Колу" није брига што се јавност запањила што не негују традиционалну културу, а држава их плаћа за то. И мисле да ће јести тај хлеб тек тако - на измишљотинама, тј "уметничким делима". Народ је јавно почео да отвара питање фолклора. О томе се воде дискусије на нету., с једне стране самих играча, с друге стране посматрача, публике. Полиција и Тужилаштво раде свој посао... Долази на ред и питање аутентичности игара...

Ево једне дискусије

Препоручујем!

Једно занимљиво запажање које је коначно отварило врло важно питање, налази се на овом линку.

ШТА ЈЕ "ЧУВЕНИ КОФЕР БРОЈ 20"?

Ја не могу више сама да носим једну "легенду" везану за "Коло"... И нећу! Не знам да ли је то истина, па је тајна, или је измишљотина, али - бајна. Тек, ова прича, мада више личи на басну, дочекала ме је кад сам прву пут ушла у гардеробу "Кола". Нема пописа, нема инвентарског броја, нема материјалног књиговодства, оригиналне ношње се књиговодствено отписују кад се изанђају и - ? Нестају? Шта ли...? Потпуно запрепашћена, питам колегу с којим сам некад давно играла: "Шта је, бре, ово?!!!" "А па не знаш ти за чувени кофер број 20...", одговори ми он.

Шта је "кофер број 20"?!

РИГОЛЕТО, КАРАЛА ТЕ МАЈКАААА...

Генерализација је веома опасна. Кад кажем „Коло“, не пада ми напамет да помислим, а камоли напишем, да се то односи на све заполене у „Колу“. Сад ћу да пишем о појединим члановима овог Ансамбла. Ради се о откупу делова ношњи. Наравно да у ову категорију не спадају сви „Колаши“. Колико ће их остати неукаљаних? Довољно. Довољан за добар рад. 

Наиме, неки чланови Ансамбла су склапали купопродајне уговоре са „Колом“ о продаји поједених делова народне ношње. Шта се ту да приметити?

SUMMA CUM LAUDE – 2 део

Ко су педагози у култури? То су научници, по дифолту, који се баве изучавањем и праксом образовања и васпитања у области културе. Култура није исто што и уметност, па сходно томе, педагог у култури мораo би да буде високо-високообразован, а у уметности не мора. А може, нико не брани. Да би та дистинкиција била јаснија, да кратко напоменем да за педагога у официјалном образовању, на пример, из области архитектуре докторат је обавезан, али за режију, глуму итд. педагог не мора да има научну титулу. Њега за педагога квалификује његово уметничко умеће, лични уметнички рад у тој области и завршен факултет. 

Немојте да се љутите што подсећам на ово. Знам да знате. И да подразумевате да уметници-педагози, без научних титула, који раде за државну плату морају БАР да долазе на посао. Не само да се упишу да су дошли, него нешто и да раде.

А како је у „Колу“ (било, или је још увек тако – не знам детаље, али је принцип овај):

+

Кад професионални играч није више за наступе на сцени из биолошки разлога, тражи му се неко радно место у установи, сходно стручној спреми, док не испуни услове за пензију и укида му се бенефицирани радни стаж. Али не може да не ради – уопште, а да прима плату!

Стари играчи „Кола“ могу да буду бескрајно корисни, драгоцени. Ја се сећам да смо 1968., ми, који смо играли у ОКУД „Иво Лола Рибар“, добили за уметничког руководиоца Паву Ђорђевић, солисткињу „Кола“, док је „Абрашевић“ добио Бору Јовића који је са њима направио чудо! И тако даље... Нису сви они имали педагошког дара, али ово сам напоменула зато што је то илустрација промишљања државе о професионалним играчима који нису више за сцену. Данас то није могуће, зато што је многим старијим играчима фолклора рад у аматеризму – приватни бизнис. Регистровани као непрофитна НВО, узимају новац на руке за „школе“ фолклора. А о „семинарима“, у финансијском смислу – да и не причам! Као доктор економије одлично знам разлику између добити и профита. Нек` захвале Богу што не радим у одељењу за организовани криминал, као специјалац за културу :).

Да видимо шта педагози у „Колу“ имају од школе. (преписујем из дописа добијеног из „Кола“:

1. Електротехничар (Напомена, елекротехничар, тачно, али са завршеним школовањем за фолклорне педагоге на ФДУ, то је оно што Колаши називају „Виша ФДУ“. Ишли две године многи играчи, испите положило само њих двоје. У самом  „Колу“  им то није признато, а „Коло“ их и послало на ФДУ. Циркус! Не од људи, од "Кола". И ФДУ)

2.      Матурант гимназије

3.      Угоститељска школа / занимање келнер

SUMMA CUM LAUDE српске културе?!

Својевремено сам била запрепашћена причама чланова ансамбла „Коло“ да поједине колеге добијају радна места са врло високим звањем, а да уопште немају школе за оно што би требало да значи такво место. Што је много важније – рекоше да уопште и не обављају посао за који имају звање. Питала сам како се називају та места, рекоше „етнокореолог“ и „фолклорни педагог“. Затражим од Ансамбла „Коло“ податке о томе колико школе имају стручњаци распоређени на нека радна места, колико времена проводе на том послу и колико за то примају плату од државе.

Први одговор који сам добила био је заправо ескивирање одговора. У канцелари Поверника за информације од јавног значаја рекоше ми да је начин на који је одговорено запањујући (ма, безобразлук) и да још нису у имали такав случај. Али – добих. Не све, наравно! Их, па како да дају?!