Ових дана (јун 2012.) читам написе о ансамблу "Коло"... Гледала сам и подужи прилог на телевизији. О чему се ту радило? Независи синдикат "Кола", институције од посебног значаја за државу, у рангу Филхармоније, Народног позоришта, Народног музеја, Народне библиотеке Србије... итд, тражи од државе инспекцију пословања овог Ансамбла, жалећи се на третман играча. У једним новинама читала сам коментаре на вест о овоме, а у другим новинама како садашњи ВД директор "Кола" одговара да неће одустати, иде даље, поднеће тужбу за клевету. Износи податке о успешности ансамбла, наводећи да је "Коло" имало 10 милиона гледалаца на 5.000 концерата за 64 године постојања. У оним првим новинама, у знак одбране садашњег ВД директора, у коментарима је била је споменута и бивша директорка "Кола", која не зна да ли је "дошла или пошла", после које је овај садашњи ВД морао да запне, ваљда, како би повратио углед овог Ансамбла. То се, може бити, односило на мене :). Знам и ко је писао... И зашто... Није вредно пажње. Е, али мени је пукло трпило!
Узмем калкулатор, убацим 10.000.000 гледалаца, поделим са 5.000 концерата и 64 године и добијем да је "Коло" било гледано сваких 4,6 дана од стране 2.000 гледалаца. Или да је било 156.250 гледалаца годишње. Или да је сваког боговетног дана, током 64 године постојања, више од 400 људи гледало "Коло"... Мислим се: "Па чекај, је л неко блесав, па да поверује у ове податке...!?". Отворим мејл и замолим уредника новина у којима је објављена ова статистка да узме дигитронче у руке и да се сам увери колико су те цифре апсурдне. Дивно ми је одговорио, што ми је посебно мило, јер те новине много волим да читам. Док сам читала наречени текст, упитам се како је могуће да неко подноси тужбу за клевету, а да засипа медије подацима који изазивају смех код људи који знају да употребљавају рачунаљку. Било ми је логично да прво буџетска инспекција дође у "Коло", па ако установи да су синдикалици лагали, онда да се повређени обрати суду. А не обрнуто: најавиш тужбу у истом тренутку кад јавност заспеш цифрама на које се сви смеју и вичу "Ццццц".
Кроз главу су ми пролазила сећања на време кад сам била на челу те куће... То су најстрашније и најневероватније слике у мом животу... Моја сестра Светлана је некада давно играла у "Колу". Тих дана, после 5. октобра, замолила ме да им помогнем, јер већ неколико месеци играчи сами воде "Коло". Како сами, није ми било јасно...? Одвела ме је на Коларац, на концерт "Кола"... То је било нешто страшно... Од стила игре није остално ама баш ништа! Било је то нешто тако, да не може ни да се именује, ни да се преприча. Још у сали, као за инат, нестаде струје. Ма туга... Играчи су наставили да играју у мраку. Разлегао се аплауз! Прорадио је и неки чкиљави агрегат. Као духови под бледо-плавим неонским светлом, нема тона... Језа да те подиђе. Играчи су играли пуном ногом и душом! Па они би све урадили за своје "Колце", али... Године небриге државе су показале своје. То није имало ама баш никакве везе са некадашњим "Колом". И што су они јаче играли - то је публика више пљескала и више - плакала. У сали није било човека коме се није стисло срце и ко није свом душом навијао за њих.
Сећам се сад једне предивне мисли Локице Стефановић: "Коло"? О, какве су биле колашице! Какве су биле! Пола од њих плаве, посла смеђе, а уигране, уигране, све исте, лепе, лепе... Узор свима. Знате да ја неки пут са ћерком погледам касете "Кола"? Па "Коло" је био ансамбл...". И у праву је. Ма ми смо сви комплетно били заљубљени у "Коло". У послератно "Коло" :) И заиста, та врста играчке уметности била је потпуно специфична. Она јесте имала инспирацију у баштини, али се никад није представљао као "чувар традиције". Тамо је било потпуно измишљених кореографија, као што је "Тројно", али је та игра сто година била на шпици емисије за пољопривреднике. А у сали су биле овације кад се то играло. Овације! И увек на бис. Ником из тадашњег "Кола" није пало на памет да каже да је то традиционална игра. Зашто? Зато што није ни била :). Па, стварно, кад су сељаци, на пример из околине Пирота, вртели пируете у чучњу? То је просто било једно играчко умеће, јако подржано од државе из идеолошких разлога. Какав је то уметнички ниво био, најбоље је рекао један човек из Патријаршије (упокојио се па да му не спомињем име, мир му души било): "Нисмо ми из богословије много ишли које куда. Али сам ја једном ишао на Коларац сам да гледам "Коло". Човече Божји, један у чизмама играо је са неком девојком ... Не сећам се шта су играли, само се њега сећам. Знаш ли ти да сам мислио да му севају варнице из тих чизама? Плакао сам, бре, и тапшао, задивљен пред талентима које Бог излива на људе. Па то су лудаци били, у најпозитивнијем смислу речи. Замисли како је то било кад ја њега и дан данас памтим".
И заиста, то јесу у временима другова била господа уметници. Права правцијата господа. И прави правцијати уметници. Кад колаши уђу негде - сви устају. Одмах иде капа доле. Ја сам почела 1966. године да играм. Нас аматере пуштали су у Коларац џабе, кад уђе публика, па ако остане које место, пусте нас, нас најверније. Играла сам у "Лоли". То је исто, во времја оно, била светска сила. О "Крсманцу" да не причам! Да не причам. Тек је то био врх врхова. Али кад се сусретнемо са играчима "Кола", сви у себи кажемо "Љубим руке". Зато што су били бољи, најбољи, недостижни, експресивни, достојанствени, стилски беспрекорни... Па њима у је у Управном одбору била и Мага Магазиновић. Врхунски музички уметници су писали аранжмане. Што рече Цуне Гојковић, кад је био изабран у Управни одбор "Кола": "Знате да мене нису примили да певам у "Колу"? Не, нису, заиста. А ипак сам стигао :) као члан Управног одбора, али сам стигао. Хвала вам". То је била сила од ансамбла, сам светски врх сценске игре. Једноставно, тада је држава о свему водила рачуна. Имала је своје политичке разлоге. Оног часа, кад је нестало Брозовог комунизма, "Коло" је добило нижеразредни третман у друштву. И данас млади мисле да је то културно-уметничко друштво, од чега ја хоћу да пошандрцам.
Овај концерт који сам тада гледала са сестром и другим колашима на Коларцу за мене је био шокантан. И не само за мене... Сви смо били као поливени леденом водом.
"Хоћеш да им помогнеш, молим те?", опет пита моја сестра. Па како, питам сад ја њу, да ли си, бре, ти нормална? "Не знам, они су сами већ осам месеци. Никог не знају и нико неће да разговара са њима". Добро, смислићу нешто, обећам. Снимила сам прилог о "Колу" за ВИН. То се вртело неколико пута недељно на више ТВ станица. Прича о ношњама од осмокаратног злата у подруму, потресла је јавност, јер тада још увек било људи који су знали шта је "Коло" некад било.
Иначе, тих дана сам ишла у Министарство културе због свог рукописа о Хиландару, а тамо, реч по реч, замолише ме да преузмем "Коло", јер немају кога, нико их неће, а из оног прилога види се колико имам љубави за њих, тандара, мандара, ударише у ситне жице. Та убеђивања су трајала и трајала. Узмем их на шест месеци. Министарство ме замоли да то буде бар годину дана, јер се за шест месеци не може урадити ништа. Толико сам и била.
Онда сам, као што би сваки поштен човек, ваљда, урадио - отишла у "Коло" да их питам да ли они мене уопште хоће, јер мој услов да дођем је да доведем редитеља као уметничког директора. Дуго су ми причали о својим мукама: о томе како су их избацили из овог простора који сад користе, како су једном били упрегнути у волујска кола да би пренели ношњу до бине (аутобус је морао да остане негде далеко, јер долази председник Републике, па је све морало да се расклони због безбедности, оно пала киша, они вуци кола са ношњом...). Причали су о томе како од куће доносе иглу и конац да закрпе ношње, сами купују шминку, оркестар свира на приватним инструментима, а оно што је државно, то се распало.... Нашли су једну школску клупу, неко бацио, па донели у оркестарску салу да имају где да спусте ноте, доручак... Играчи немају столице, један ВЦ на њих 70, други не ради. Ношње у подруму поред ложионице. Угљена прашина на све стране... Ношње се не перу, него се флитају. Дође Завод за дератизацију, исфлита културну баштину да се фунгира и играчи то после неколико дана обуку и тако деценијама играју... Рекли су ми у глас "Ма, дођи, бре. Само доведи тог твог "услова" да видимо који је". Био је то редитељ Владимир Лазић.
Узмем калкулатор, убацим 10.000.000 гледалаца, поделим са 5.000 концерата и 64 године и добијем да је "Коло" било гледано сваких 4,6 дана од стране 2.000 гледалаца. Или да је било 156.250 гледалаца годишње. Или да је сваког боговетног дана, током 64 године постојања, више од 400 људи гледало "Коло"... Мислим се: "Па чекај, је л неко блесав, па да поверује у ове податке...!?". Отворим мејл и замолим уредника новина у којима је објављена ова статистка да узме дигитронче у руке и да се сам увери колико су те цифре апсурдне. Дивно ми је одговорио, што ми је посебно мило, јер те новине много волим да читам. Док сам читала наречени текст, упитам се како је могуће да неко подноси тужбу за клевету, а да засипа медије подацима који изазивају смех код људи који знају да употребљавају рачунаљку. Било ми је логично да прво буџетска инспекција дође у "Коло", па ако установи да су синдикалици лагали, онда да се повређени обрати суду. А не обрнуто: најавиш тужбу у истом тренутку кад јавност заспеш цифрама на које се сви смеју и вичу "Ццццц".
Кроз главу су ми пролазила сећања на време кад сам била на челу те куће... То су најстрашније и најневероватније слике у мом животу... Моја сестра Светлана је некада давно играла у "Колу". Тих дана, после 5. октобра, замолила ме да им помогнем, јер већ неколико месеци играчи сами воде "Коло". Како сами, није ми било јасно...? Одвела ме је на Коларац, на концерт "Кола"... То је било нешто страшно... Од стила игре није остално ама баш ништа! Било је то нешто тако, да не може ни да се именује, ни да се преприча. Још у сали, као за инат, нестаде струје. Ма туга... Играчи су наставили да играју у мраку. Разлегао се аплауз! Прорадио је и неки чкиљави агрегат. Као духови под бледо-плавим неонским светлом, нема тона... Језа да те подиђе. Играчи су играли пуном ногом и душом! Па они би све урадили за своје "Колце", али... Године небриге државе су показале своје. То није имало ама баш никакве везе са некадашњим "Колом". И што су они јаче играли - то је публика више пљескала и више - плакала. У сали није било човека коме се није стисло срце и ко није свом душом навијао за њих.
Сећам се сад једне предивне мисли Локице Стефановић: "Коло"? О, какве су биле колашице! Какве су биле! Пола од њих плаве, посла смеђе, а уигране, уигране, све исте, лепе, лепе... Узор свима. Знате да ја неки пут са ћерком погледам касете "Кола"? Па "Коло" је био ансамбл...". И у праву је. Ма ми смо сви комплетно били заљубљени у "Коло". У послератно "Коло" :) И заиста, та врста играчке уметности била је потпуно специфична. Она јесте имала инспирацију у баштини, али се никад није представљао као "чувар традиције". Тамо је било потпуно измишљених кореографија, као што је "Тројно", али је та игра сто година била на шпици емисије за пољопривреднике. А у сали су биле овације кад се то играло. Овације! И увек на бис. Ником из тадашњег "Кола" није пало на памет да каже да је то традиционална игра. Зашто? Зато што није ни била :). Па, стварно, кад су сељаци, на пример из околине Пирота, вртели пируете у чучњу? То је просто било једно играчко умеће, јако подржано од државе из идеолошких разлога. Какав је то уметнички ниво био, најбоље је рекао један човек из Патријаршије (упокојио се па да му не спомињем име, мир му души било): "Нисмо ми из богословије много ишли које куда. Али сам ја једном ишао на Коларац сам да гледам "Коло". Човече Божји, један у чизмама играо је са неком девојком ... Не сећам се шта су играли, само се њега сећам. Знаш ли ти да сам мислио да му севају варнице из тих чизама? Плакао сам, бре, и тапшао, задивљен пред талентима које Бог излива на људе. Па то су лудаци били, у најпозитивнијем смислу речи. Замисли како је то било кад ја њега и дан данас памтим".
И заиста, то јесу у временима другова била господа уметници. Права правцијата господа. И прави правцијати уметници. Кад колаши уђу негде - сви устају. Одмах иде капа доле. Ја сам почела 1966. године да играм. Нас аматере пуштали су у Коларац џабе, кад уђе публика, па ако остане које место, пусте нас, нас најверније. Играла сам у "Лоли". То је исто, во времја оно, била светска сила. О "Крсманцу" да не причам! Да не причам. Тек је то био врх врхова. Али кад се сусретнемо са играчима "Кола", сви у себи кажемо "Љубим руке". Зато што су били бољи, најбољи, недостижни, експресивни, достојанствени, стилски беспрекорни... Па њима у је у Управном одбору била и Мага Магазиновић. Врхунски музички уметници су писали аранжмане. Што рече Цуне Гојковић, кад је био изабран у Управни одбор "Кола": "Знате да мене нису примили да певам у "Колу"? Не, нису, заиста. А ипак сам стигао :) као члан Управног одбора, али сам стигао. Хвала вам". То је била сила од ансамбла, сам светски врх сценске игре. Једноставно, тада је држава о свему водила рачуна. Имала је своје политичке разлоге. Оног часа, кад је нестало Брозовог комунизма, "Коло" је добило нижеразредни третман у друштву. И данас млади мисле да је то културно-уметничко друштво, од чега ја хоћу да пошандрцам.
Овај концерт који сам тада гледала са сестром и другим колашима на Коларцу за мене је био шокантан. И не само за мене... Сви смо били као поливени леденом водом.
"Хоћеш да им помогнеш, молим те?", опет пита моја сестра. Па како, питам сад ја њу, да ли си, бре, ти нормална? "Не знам, они су сами већ осам месеци. Никог не знају и нико неће да разговара са њима". Добро, смислићу нешто, обећам. Снимила сам прилог о "Колу" за ВИН. То се вртело неколико пута недељно на више ТВ станица. Прича о ношњама од осмокаратног злата у подруму, потресла је јавност, јер тада још увек било људи који су знали шта је "Коло" некад било.
Иначе, тих дана сам ишла у Министарство културе због свог рукописа о Хиландару, а тамо, реч по реч, замолише ме да преузмем "Коло", јер немају кога, нико их неће, а из оног прилога види се колико имам љубави за њих, тандара, мандара, ударише у ситне жице. Та убеђивања су трајала и трајала. Узмем их на шест месеци. Министарство ме замоли да то буде бар годину дана, јер се за шест месеци не може урадити ништа. Толико сам и била.
Онда сам, као што би сваки поштен човек, ваљда, урадио - отишла у "Коло" да их питам да ли они мене уопште хоће, јер мој услов да дођем је да доведем редитеља као уметничког директора. Дуго су ми причали о својим мукама: о томе како су их избацили из овог простора који сад користе, како су једном били упрегнути у волујска кола да би пренели ношњу до бине (аутобус је морао да остане негде далеко, јер долази председник Републике, па је све морало да се расклони због безбедности, оно пала киша, они вуци кола са ношњом...). Причали су о томе како од куће доносе иглу и конац да закрпе ношње, сами купују шминку, оркестар свира на приватним инструментима, а оно што је државно, то се распало.... Нашли су једну школску клупу, неко бацио, па донели у оркестарску салу да имају где да спусте ноте, доручак... Играчи немају столице, један ВЦ на њих 70, други не ради. Ношње у подруму поред ложионице. Угљена прашина на све стране... Ношње се не перу, него се флитају. Дође Завод за дератизацију, исфлита културну баштину да се фунгира и играчи то после неколико дана обуку и тако деценијама играју... Рекли су ми у глас "Ма, дођи, бре. Само доведи тог твог "услова" да видимо који је". Био је то редитељ Владимир Лазић.
Пет дана касније експлодира им бојлер од 500 литара. Срећом, експлодирао је по шаву по коме је варен. Играчи опарени, мобилни поквашени. Зову они мене. Не знају шта да раде. Дођем и кажем да одмах позову Министарство. Зову, а помоћница министра културе каже:
- А да ли има мртвих?
- Нема - каже играч Милорад Вулетић.
- А повређених? - пита она.
- Има. Била је сад Хитна помоћ, али кажу да, срећом, није опасно по живот. Није страшно, да.
А на то му госпођа одговара, сви смо слушали преко спикерфона:
- Ако нема мртвих, нема повређених, онда немојте да трошимо Ваше и моје време.
Чули сви рођеним ушима. Наравно да није ни дошла. Скаменила сам се.
- А да ли има мртвих?
- Нема - каже играч Милорад Вулетић.
- А повређених? - пита она.
- Има. Била је сад Хитна помоћ, али кажу да, срећом, није опасно по живот. Није страшно, да.
А на то му госпођа одговара, сви смо слушали преко спикерфона:
- Ако нема мртвих, нема повређених, онда немојте да трошимо Ваше и моје време.
Чули сви рођеним ушима. Наравно да није ни дошла. Скаменила сам се.
Било ми је јасно да је време санкција донело фолклорне тезгароше, који свашта потурају као српску традицију, и да морам ову институцију да конципирам тако да постоји један део који ће да истражује оригиналну народну игру и други који ће то уметнички да транспонује на сцену... У истраживачком делу ће да ми буду старији играчи, који нису за позорницу, а не могу у пензију због глупог закона, а примићу млађе и, наравно, формирати један стручни сценски тим који ће тај истражени материјал да обликује за сцену... У Министарству се одушевили. Сад само да Влада републике Србије донесе одлуку.... Али, то морамо да чекамо. У међувремену, Министарство културе је болело уво за "Коло". И тако се чекало, чекало. Нисам ја знала да постоји неки Политбиро ДОС-а. Каже ми помоћница министра да сам једини управник који је постављен једногласно и са одушевљењем. И да сам сад у квоти ДСС-а. Ногом сам отворила врата и изашла. Море да се носите, бре! Па је л мене неко нешто питао у коју ћу квоту, а нестраначка сам личност?! Дошло ми да повратим нутрину, али кад се сетим да су играчи "Кола" вукли воловска кола... Е, сад треба да чекамо да се донесе решење... Заседали, али док напишу, па док проследе...
Прође неко време, ето ти једне мале делегације из "Кола" код мене кући. Дошли да моле да не долазим, јер сам добар човек. Кажу, у "Колу" урнебес. Сазвали Збор радних људи да кажу како им долази... па испричали све најгоре о мени :))). Пада се у несвест у сали. Моји "бранитељи" читају наглас рецензију једне моје књиге... Јао, што сам се смејала. Они - озбиљни на смрт и ја схватим да ту нешто и јесте јако озбиљно. Захвалим им се и сутра кренем у Министарство да им кажем да то што се тамо дешава никоме не треба, а мени је посебно вишак, ако можемо о мојој књизи о Хиландару - може, али нећу у "Коло"... Радим са Министарством вера на првом уџбенику за веронауку, тамо се исто нервирам, јер мислим да то не ваља како се ради... Још ми само треба нешто што ће да ми угрози мир. Господ је рекао: "Мир вам свој дајем..." Знам, кад угрзиш мир, угрозио си живот. Само што сам ушла у Министарство културе, кад, ето ти нека жена из кадровске службе, носи папире, ваљда баш јуче Тасовца, Угричића и мене Влада Србије поставила на руководећа места институција у култури, па да потпишем. Шта сад? Ако не потпишем, цео поступак за опозив трајаће три месеца, а и наљутиће се, шта ће да буде са књигом о Хиландару...? Јао, Боже, где ме ово шаљеш?
Узмем то решење и право у храм Светог Марка, паднем пред Светог Саву и искрено га замолим да ме не оставља, јер он најбоље зна какви смо ми Срби.
То што сам у "Колу" затекла, то је хорор какав се не да описати. Није постојао статут, па нисам могла да се региструјем као директор код Суда. Ни један папир нисам могла да попишем. Систематизацију радних места донела ми је једна играчица из 1968. године кад је била у Радничком савету, па јој остао један примерак негде код куће... Запослени нису имали решења о раду, него уговоре о повременом и привременом вршењу послова, који су продужавани свака три месеца и тако неколико година... Примања су била одокативна, иако је законом било тачно расписано колико ко треба да прими. Закон је предвиђао 3 играчке категорије, а у "Колу" их је било 27! Нико није добијао платне листе. Материјални трошкови су ишли у плате, наравно у плате 6-7 људи... Зато су играчи доносили иглу и конац од куће...
Материјално књиговодство није уопште вођено. У пописним листама није била уписана вредност ношњи... И још нешто. Ношње су се откупљивале као музејски експонати, од индивидуалних власника, по Закону о културним добрима, а отписиване су као потрошна добра, као крпице... Музејски експонати не смеју да се користе, то је сваком јасно. А у "Колу", и не само у "Колу" то се и сад ради. То је исто као када би неко у музеју узео посуде из неолита, у једну ставио бурек, у другу јогурт, и после употребе опрао и вратио на место. С тим што се овде (ношње) културна добра нису прала, него фунгирала... (Да ли треба да кажем колико је гардеробера умрло од карцинома ту где се вршило фунгирање?) То што за сто година неће бити ни једне крпице од ношњи, нисам могла никада да објасним у Минстарству, јер то једноставно тамо никог није интересовало. "Нема мртвих? Па немојте да губимо време!".
Тај моменат кад сам укапирала какве су пописне листе, у којима је писало "фали бас, фали факс", а то сам прво погледала, никад у животу нећу да заборавим. Па "Коло" има уникатне ношње, од који су неке рађене осмокаратним златом! Окренем се на лево круг и право у МУП, у оделење за привредни криминал.
- Добар дан. Добар дан. Ја дошла да ме ухапсите. Не могу да поднесем одговорност за национално благо, а за све сам материјално и кривично одговорна.
Каже инспектор мени:
- Ко би рекао да у фолклору има таквих проблема... Ево, баш од јутрос исто била једна учитељица и она с фолклором има проблема...
Гледам га и мислим се: "Брате слатки, јеси ли ти из вица?".
- Е, па овде има мало разлике. Моје решење је потписала Влада ове државе.
- Ништа нам нису јавили...
- Нису Вам јавили...? Па који су мене постављали, ако све морају да раде уместо мене...?
- Сад, кад се вратите, прво промените браве. И ево Вам визит-карта, слободно зовите кад год Вам нешто затреба, зовите кад год хоћете.
Не да није био из вица, него је био један сјајан тип, који просто није зна шта је "Коло". Кад је сазнао, кад је покупио информације, реаговао је најпрофесионалније. Изађем од њега и мислим се: "Како, бре, да променим браве, кад немам депонован потпис? Како да их купим, човече? А како да депонујем потпис, кад немам статут? И како да имам статут, кад немам правника?". (А знате како сам направила Статут? Тих дана изађе у Службеном листу Статут Агенције за приватизацију, ја то лепо прекуцам (па наравно да сам сама куцала, кад немам секретарицу) и прилагодим тај статут потребама "Кола". Кад су "ојађени" колаши ишли у Министарство да се жале на тај статут, тамо им рекли да кад би се неко затрчао са Месеца да га сруши, нема шансе, толико је јак. Ајде! Јак? :). Како знам шта су им рекли? Па јавила ми једна директорка која се тад затекла у Министарству. Јад... Али док то нисам имала, морала сам некако да осигурам врата.
Кад сам изашла из МУП-а, помолим се Богу, и он ми шапне да заменим браве с једних врата на друга. Много се крало, заиста. У пописним листама је стварно писало "Нема факса", нема овог, нема оног, нема... То се све комисијски констатовало, записало и - ником ништа. То "нестајање" је прво морало да се заустави, сматрала сам. Чујем кроз ходник: "Дођите да видите! Она је луда. Ено је горе, мења браве с врата на врата. Ко то још ради...?". Сад, док ово пишем, сад сам се насмејала, али онда... Онда сам се најежила. Тај ниво комуникације, тај ниво свести, ту врсту памети, никад нисам срела у животу до тад. Нисам знала да ли су болесни, или имају смртно важне мотиве да се тако понашају. Једноставно, од таквог гласа подиђу вас жмарци. Ма и у позоришту се свашта каже, (их, глумци :), али су то углавном добри фазони. Оно што је мршење конаца другима - никад се, и нигде, није говорило гласно... Ово урлање ме је изненадило, прво глупошћу, а онда и злом намером. И потпуним одсуством самоконтроле.
У купатилима није било уземљења. 50 људи у купатилима, а није било уземљења. Тако су рекли из Института "Кирило Савић", а како су они то сазнали и утврдили - немам појма. Једноставно су се појавили на вратима "Кола". Три понуде сам узела да нађем најјефтинијег извођача, а платићу чим депонујем потпис, часна реч. То дрхтање да се не успавам и да дођем на посао пре свих да их упозорим, да неко не погине, то нема цену. Па коју цену може да има истинска одговорност за људске животе?
А иначе, ништа није било осигурано, ни живот људи, ни непроцењиво благо, иако је то и до тада била обавеза, а Министарство слало паре да се распореде за оно што треба...
У каси је било девиза, јер је "Коло" издавало сале у пазакуп. Чуј, девизе у каси! Кад се нисам шлогирала! Ма и кеш у динарима је био тамо. То не да је забрањено, него је аксиом пословања... Питам колико су наплаћивали издавање простора за који ни сами немају уговор о коришћењу? Они ме слажу :) Позовем човека који је унајмљивао тај простор за аикидо. Неће човек да лаже, каже ми колико је давао. Кад је рекао, само што се нисам претурила са столице. Где су паре које сте добијали за аикидо? Ко?! Они?! "Какаве паре? Нееее, није он толико давао колико је рекао, ма таман посла". Где су паре, питам?! Где су вам признанице да вам је човек давао? На шта сте трошили те девизе? Па правили су клуб на тавану, купили столице. Ја не знам како ми се чело није удубило од пљускања... Узгред ми кажу да пазакупци неће да изађу из простора. Ма са овим човеком који је водио аикидо није било проблема, али онај други пазакупац заиста није хтео да изађе из сале :). Па наравно да је изашао као бела лала, умем да грмим да се земља тресе, али то ретко радим. Али, хајдемо ми са фактима даље...
Документација је била расута по тавану. У прашини стоје слике Чу Ен Лаја са "Колом", заједно са дозволом једној послератној играчици да може да не игра два дана због месечног циклуса, кадровски картони... Тумарајући по оном мраку по том тавану, скоро да сам се осећала као Мајка Кнежопољка која хода над мртвом историјом једне културе, једног народа...
А таван направљен од сипорекса, па све цури доле на играче... Од дела тог тавана, у оном интеррегнуму без директора, сами играчи су себи правили клуб, сами стављали плочице, уредили мушку гардеробу. Бивша директорка им потписивала вирмане... Не, није било никакве контроле трошења тих средстава. Па није било мртвих, што би рекли у Министарству, што да троше своје и туђе време.
Видим да је из ходника нестала и слика Челебоновића... Некад је ту стајала
Од играча... Играчи? Није их било довољно. Постојали су они стари, који више нису могли да играју и млади, којих није било довољно. Ови што не могу да играју, они годинама нису долазили на посао, али наравно да имају бенефицирани радни стаж. Могли би да певају, јер певају божанствено, али они то неће. Неће да дођу на посао и тачка. И све тако док једном играчу нисам уручила отказ. Сетила сам се рудара из Медвеђе, који су те године (2001.), баш тих дана, ишли у рудник, али нису примали плате... А ове цвећке миришљаве и плату и бенефицирани стаж и неће да дођу на посао. Па наравно да су почели да долазе! Кажу ми, мада не знам да ли је то истина, да су неки од њих још увек у "Колу", или су до малопре били. Па јес, а што па да иду у пензију? Зашто, кад је овако добро? Ја не знам да ли је тако, да ли је то тачно, и нећу да инсинуирам, али ако било ко прима плату, а уопште не долази на посао, или долази а не ради, и притом има услов за пензију и заузимао место млађем, то је већ довољно да се сви питамо како се управља "Колом" и како се троше средства... Не, не, то просто не могу да верујем. У тренутку кад је народ гладан, кад људи из очаја секу прсте, кад се и народне кухиње гасе јер нема пара, пошто смо запали у дужничку кризу, неко некоме да омогућава да прима плату, а да тај не ради, а може да иде у пензију - то је, то је... морално дно. Ма није важно да ли је у "Колу" или где је у некој од агенција. Законски нећу уопште да квалификујем ту појаву, кажем, уколико она уопште постоји. Са становишта морала дижем глас - кад год неко позива, буџетска инспекција МОРА да уђе у "Коло".
Тамо сам још затекла и постојање Дечјег и Омладинског студија, али никаких папира о њима није било... Нити је ико издавао признанице за узете паре од родитеља. Нису криви педагози, који су радили у сали. Управа одлучује како ће да се ради. Оооо, мислим се, како ли је то формирано, кад не постоји статут...? То сам се непрекидно питала... И где су уопште одлазиле те паре? И колико ли их је било?
Жена која је радила са децом, направила је такав систем рада, да могу мирне душе да кажем да је то једини педагог који тачно зна колико који узраст може и треба да зна о игри. Тај начин рада, то осећање мере, та објашњења играчких образаца деци, појашњење контекста... то се једном роди и никад више. Њој је било довољно да се каже: "Сад водиш евиденцију и о деци, и о парама, и то сваког месеца предајеш рачуноводству". Она салутира као војник и кроз смех каже "Разумем". Ова држава, да је нормална, као што није, узела би ту жену да направи програм за све основне школе. Свако други није јој ни до скочног зглоба. Да ли је имала решење за радно место у Дечјем студију? Па наравно да није. Наравно да не! Кад сам јој уручила решење, према Уредби Владе републике Србије, донела је пицу величине сунца, да све части. Плакала је. Каже: "Ти не знаш како је кад те стално неко држи у шаци, а имаш дете код куће и подстанар си". Е, Србијо... А кад се деси да њене колегинице из играчког ансамбла поотварају боловање да би саботирале неки концерт на гостовању, она дође да пева уместо њих, има божанствен и сигуран алт, испише текст на руци, а у аутобусу остави болесно дете са температуром. Али... она је стари колаш, код којих није било "нећу" и "не могу". За њих је концерт био важан. Ја и сад кажем - моје највеће дивљење и поштовање старим колашима, њиховој дисциплини, напору и преданости... Да неко не дође на концерт у оно време? Па то није било ни замисливо. И да се тако муче и урнишу најбољи људи, то мени уопште није било јасно... Оговарање и етикетирање у "Колу", које сам затекла, било је равно психичким убиствима неких људи. То није примитивитзам, то је духовна патологија. Данас се то зове мобинг. У православљу је то грех раван психичком убиству. Сузе неких играчица нећу никад да заборавим. Оне ништа нису хтеле да ми кажу, јер кад се врате у гардеробу, рећи ће јој да је цинкарош, а тек би онда настрадала. Сећање на патњу неких људи, ја ћу и у гроб понети... Свест да су ти руке дисциплински везане (мораш да имаш дисциплинску комисију), потпуно ме је разоружавала. Ингеренције су дате директорима тек пошто сам ја отишла. И то мислим - претеране :). Ми, као да смо народ без мере...
Сад кад размислим, све би тамо било лакше да је тада директор заиста имао ингеренције у погледу казни и награда. Међутим, закон је, кажем, предвиђао Дисциплинску комисију, а друга инстанца за дисциплински прекршај је била - Министарство. То је тада закон предвиђао. И још нешто је јако отежавало рад директорима, што је изузетно важно: било би лакше и да је ансамбл имао право да зарађује, да није живео само од дотација и карата. Сећам се да сам тражила од Министарства да ми, као додатну делатност, дају да "Коло" зарађује и на друге начине, не само од улазница. Одговорили су да не могу то да радим, јер ми то није "примарна делатност". Па знам, бре! Али шта да радим са милион динара за плате?! И 200 хиљада за материјалне трокове?! Колико је то било? Тада је марка била 60 динара. Значи, тих милион динара је било око 16-17 хиљада марака. Да, да. Зато сам то и тражила да ми допусте додатну делатност. Ма јок! Не може, не може и тачка. И напишу ти да не можеш, да не смеш и уруче ти допис, па ти пробај да продаш неку касету или ЦД... А гледаш како ти друге фирме продају твоје касете. На овом искуству добила сам 10 на последипломским студијама, на предмету Финансијска анализа, и то за економски резон. Ја, која сам пре тога завршила Факултет драмских уметности :), да, добила чисту десетку из економије! Па за то не треба много памети, него ти треба држава чија власт мора да има мало памети, бар мало. И знања. Е, а ми смо уместо струке имали - квоту. Реченица: "нема мртвих - немојте да трошимо време" је мени слоган моје власти.
Прође неко време, ето ти једне мале делегације из "Кола" код мене кући. Дошли да моле да не долазим, јер сам добар човек. Кажу, у "Колу" урнебес. Сазвали Збор радних људи да кажу како им долази... па испричали све најгоре о мени :))). Пада се у несвест у сали. Моји "бранитељи" читају наглас рецензију једне моје књиге... Јао, што сам се смејала. Они - озбиљни на смрт и ја схватим да ту нешто и јесте јако озбиљно. Захвалим им се и сутра кренем у Министарство да им кажем да то што се тамо дешава никоме не треба, а мени је посебно вишак, ако можемо о мојој књизи о Хиландару - може, али нећу у "Коло"... Радим са Министарством вера на првом уџбенику за веронауку, тамо се исто нервирам, јер мислим да то не ваља како се ради... Још ми само треба нешто што ће да ми угрози мир. Господ је рекао: "Мир вам свој дајем..." Знам, кад угрзиш мир, угрозио си живот. Само што сам ушла у Министарство културе, кад, ето ти нека жена из кадровске службе, носи папире, ваљда баш јуче Тасовца, Угричића и мене Влада Србије поставила на руководећа места институција у култури, па да потпишем. Шта сад? Ако не потпишем, цео поступак за опозив трајаће три месеца, а и наљутиће се, шта ће да буде са књигом о Хиландару...? Јао, Боже, где ме ово шаљеш?
Узмем то решење и право у храм Светог Марка, паднем пред Светог Саву и искрено га замолим да ме не оставља, јер он најбоље зна какви смо ми Срби.
То што сам у "Колу" затекла, то је хорор какав се не да описати. Није постојао статут, па нисам могла да се региструјем као директор код Суда. Ни један папир нисам могла да попишем. Систематизацију радних места донела ми је једна играчица из 1968. године кад је била у Радничком савету, па јој остао један примерак негде код куће... Запослени нису имали решења о раду, него уговоре о повременом и привременом вршењу послова, који су продужавани свака три месеца и тако неколико година... Примања су била одокативна, иако је законом било тачно расписано колико ко треба да прими. Закон је предвиђао 3 играчке категорије, а у "Колу" их је било 27! Нико није добијао платне листе. Материјални трошкови су ишли у плате, наравно у плате 6-7 људи... Зато су играчи доносили иглу и конац од куће...
Материјално књиговодство није уопште вођено. У пописним листама није била уписана вредност ношњи... И још нешто. Ношње су се откупљивале као музејски експонати, од индивидуалних власника, по Закону о културним добрима, а отписиване су као потрошна добра, као крпице... Музејски експонати не смеју да се користе, то је сваком јасно. А у "Колу", и не само у "Колу" то се и сад ради. То је исто као када би неко у музеју узео посуде из неолита, у једну ставио бурек, у другу јогурт, и после употребе опрао и вратио на место. С тим што се овде (ношње) културна добра нису прала, него фунгирала... (Да ли треба да кажем колико је гардеробера умрло од карцинома ту где се вршило фунгирање?) То што за сто година неће бити ни једне крпице од ношњи, нисам могла никада да објасним у Минстарству, јер то једноставно тамо никог није интересовало. "Нема мртвих? Па немојте да губимо време!".
Тај моменат кад сам укапирала какве су пописне листе, у којима је писало "фали бас, фали факс", а то сам прво погледала, никад у животу нећу да заборавим. Па "Коло" има уникатне ношње, од који су неке рађене осмокаратним златом! Окренем се на лево круг и право у МУП, у оделење за привредни криминал.
- Добар дан. Добар дан. Ја дошла да ме ухапсите. Не могу да поднесем одговорност за национално благо, а за све сам материјално и кривично одговорна.
Каже инспектор мени:
- Ко би рекао да у фолклору има таквих проблема... Ево, баш од јутрос исто била једна учитељица и она с фолклором има проблема...
Гледам га и мислим се: "Брате слатки, јеси ли ти из вица?".
- Е, па овде има мало разлике. Моје решење је потписала Влада ове државе.
- Ништа нам нису јавили...
- Нису Вам јавили...? Па који су мене постављали, ако све морају да раде уместо мене...?
- Сад, кад се вратите, прво промените браве. И ево Вам визит-карта, слободно зовите кад год Вам нешто затреба, зовите кад год хоћете.
Не да није био из вица, него је био један сјајан тип, који просто није зна шта је "Коло". Кад је сазнао, кад је покупио информације, реаговао је најпрофесионалније. Изађем од њега и мислим се: "Како, бре, да променим браве, кад немам депонован потпис? Како да их купим, човече? А како да депонујем потпис, кад немам статут? И како да имам статут, кад немам правника?". (А знате како сам направила Статут? Тих дана изађе у Службеном листу Статут Агенције за приватизацију, ја то лепо прекуцам (па наравно да сам сама куцала, кад немам секретарицу) и прилагодим тај статут потребама "Кола". Кад су "ојађени" колаши ишли у Министарство да се жале на тај статут, тамо им рекли да кад би се неко затрчао са Месеца да га сруши, нема шансе, толико је јак. Ајде! Јак? :). Како знам шта су им рекли? Па јавила ми једна директорка која се тад затекла у Министарству. Јад... Али док то нисам имала, морала сам некако да осигурам врата.
Кад сам изашла из МУП-а, помолим се Богу, и он ми шапне да заменим браве с једних врата на друга. Много се крало, заиста. У пописним листама је стварно писало "Нема факса", нема овог, нема оног, нема... То се све комисијски констатовало, записало и - ником ништа. То "нестајање" је прво морало да се заустави, сматрала сам. Чујем кроз ходник: "Дођите да видите! Она је луда. Ено је горе, мења браве с врата на врата. Ко то још ради...?". Сад, док ово пишем, сад сам се насмејала, али онда... Онда сам се најежила. Тај ниво комуникације, тај ниво свести, ту врсту памети, никад нисам срела у животу до тад. Нисам знала да ли су болесни, или имају смртно важне мотиве да се тако понашају. Једноставно, од таквог гласа подиђу вас жмарци. Ма и у позоришту се свашта каже, (их, глумци :), али су то углавном добри фазони. Оно што је мршење конаца другима - никад се, и нигде, није говорило гласно... Ово урлање ме је изненадило, прво глупошћу, а онда и злом намером. И потпуним одсуством самоконтроле.
У купатилима није било уземљења. 50 људи у купатилима, а није било уземљења. Тако су рекли из Института "Кирило Савић", а како су они то сазнали и утврдили - немам појма. Једноставно су се појавили на вратима "Кола". Три понуде сам узела да нађем најјефтинијег извођача, а платићу чим депонујем потпис, часна реч. То дрхтање да се не успавам и да дођем на посао пре свих да их упозорим, да неко не погине, то нема цену. Па коју цену може да има истинска одговорност за људске животе?
А иначе, ништа није било осигурано, ни живот људи, ни непроцењиво благо, иако је то и до тада била обавеза, а Министарство слало паре да се распореде за оно што треба...
У каси је било девиза, јер је "Коло" издавало сале у пазакуп. Чуј, девизе у каси! Кад се нисам шлогирала! Ма и кеш у динарима је био тамо. То не да је забрањено, него је аксиом пословања... Питам колико су наплаћивали издавање простора за који ни сами немају уговор о коришћењу? Они ме слажу :) Позовем човека који је унајмљивао тај простор за аикидо. Неће човек да лаже, каже ми колико је давао. Кад је рекао, само што се нисам претурила са столице. Где су паре које сте добијали за аикидо? Ко?! Они?! "Какаве паре? Нееее, није он толико давао колико је рекао, ма таман посла". Где су паре, питам?! Где су вам признанице да вам је човек давао? На шта сте трошили те девизе? Па правили су клуб на тавану, купили столице. Ја не знам како ми се чело није удубило од пљускања... Узгред ми кажу да пазакупци неће да изађу из простора. Ма са овим човеком који је водио аикидо није било проблема, али онај други пазакупац заиста није хтео да изађе из сале :). Па наравно да је изашао као бела лала, умем да грмим да се земља тресе, али то ретко радим. Али, хајдемо ми са фактима даље...
Документација је била расута по тавану. У прашини стоје слике Чу Ен Лаја са "Колом", заједно са дозволом једној послератној играчици да може да не игра два дана због месечног циклуса, кадровски картони... Тумарајући по оном мраку по том тавану, скоро да сам се осећала као Мајка Кнежопољка која хода над мртвом историјом једне културе, једног народа...
А таван направљен од сипорекса, па све цури доле на играче... Од дела тог тавана, у оном интеррегнуму без директора, сами играчи су себи правили клуб, сами стављали плочице, уредили мушку гардеробу. Бивша директорка им потписивала вирмане... Не, није било никакве контроле трошења тих средстава. Па није било мртвих, што би рекли у Министарству, што да троше своје и туђе време.
Видим да је из ходника нестала и слика Челебоновића... Некад је ту стајала
Од играча... Играчи? Није их било довољно. Постојали су они стари, који више нису могли да играју и млади, којих није било довољно. Ови што не могу да играју, они годинама нису долазили на посао, али наравно да имају бенефицирани радни стаж. Могли би да певају, јер певају божанствено, али они то неће. Неће да дођу на посао и тачка. И све тако док једном играчу нисам уручила отказ. Сетила сам се рудара из Медвеђе, који су те године (2001.), баш тих дана, ишли у рудник, али нису примали плате... А ове цвећке миришљаве и плату и бенефицирани стаж и неће да дођу на посао. Па наравно да су почели да долазе! Кажу ми, мада не знам да ли је то истина, да су неки од њих још увек у "Колу", или су до малопре били. Па јес, а што па да иду у пензију? Зашто, кад је овако добро? Ја не знам да ли је тако, да ли је то тачно, и нећу да инсинуирам, али ако било ко прима плату, а уопште не долази на посао, или долази а не ради, и притом има услов за пензију и заузимао место млађем, то је већ довољно да се сви питамо како се управља "Колом" и како се троше средства... Не, не, то просто не могу да верујем. У тренутку кад је народ гладан, кад људи из очаја секу прсте, кад се и народне кухиње гасе јер нема пара, пошто смо запали у дужничку кризу, неко некоме да омогућава да прима плату, а да тај не ради, а може да иде у пензију - то је, то је... морално дно. Ма није важно да ли је у "Колу" или где је у некој од агенција. Законски нећу уопште да квалификујем ту појаву, кажем, уколико она уопште постоји. Са становишта морала дижем глас - кад год неко позива, буџетска инспекција МОРА да уђе у "Коло".
Тамо сам још затекла и постојање Дечјег и Омладинског студија, али никаких папира о њима није било... Нити је ико издавао признанице за узете паре од родитеља. Нису криви педагози, који су радили у сали. Управа одлучује како ће да се ради. Оооо, мислим се, како ли је то формирано, кад не постоји статут...? То сам се непрекидно питала... И где су уопште одлазиле те паре? И колико ли их је било?
Жена која је радила са децом, направила је такав систем рада, да могу мирне душе да кажем да је то једини педагог који тачно зна колико који узраст може и треба да зна о игри. Тај начин рада, то осећање мере, та објашњења играчких образаца деци, појашњење контекста... то се једном роди и никад више. Њој је било довољно да се каже: "Сад водиш евиденцију и о деци, и о парама, и то сваког месеца предајеш рачуноводству". Она салутира као војник и кроз смех каже "Разумем". Ова држава, да је нормална, као што није, узела би ту жену да направи програм за све основне школе. Свако други није јој ни до скочног зглоба. Да ли је имала решење за радно место у Дечјем студију? Па наравно да није. Наравно да не! Кад сам јој уручила решење, према Уредби Владе републике Србије, донела је пицу величине сунца, да све части. Плакала је. Каже: "Ти не знаш како је кад те стално неко држи у шаци, а имаш дете код куће и подстанар си". Е, Србијо... А кад се деси да њене колегинице из играчког ансамбла поотварају боловање да би саботирале неки концерт на гостовању, она дође да пева уместо њих, има божанствен и сигуран алт, испише текст на руци, а у аутобусу остави болесно дете са температуром. Али... она је стари колаш, код којих није било "нећу" и "не могу". За њих је концерт био важан. Ја и сад кажем - моје највеће дивљење и поштовање старим колашима, њиховој дисциплини, напору и преданости... Да неко не дође на концерт у оно време? Па то није било ни замисливо. И да се тако муче и урнишу најбољи људи, то мени уопште није било јасно... Оговарање и етикетирање у "Колу", које сам затекла, било је равно психичким убиствима неких људи. То није примитивитзам, то је духовна патологија. Данас се то зове мобинг. У православљу је то грех раван психичком убиству. Сузе неких играчица нећу никад да заборавим. Оне ништа нису хтеле да ми кажу, јер кад се врате у гардеробу, рећи ће јој да је цинкарош, а тек би онда настрадала. Сећање на патњу неких људи, ја ћу и у гроб понети... Свест да су ти руке дисциплински везане (мораш да имаш дисциплинску комисију), потпуно ме је разоружавала. Ингеренције су дате директорима тек пошто сам ја отишла. И то мислим - претеране :). Ми, као да смо народ без мере...
Сад кад размислим, све би тамо било лакше да је тада директор заиста имао ингеренције у погледу казни и награда. Међутим, закон је, кажем, предвиђао Дисциплинску комисију, а друга инстанца за дисциплински прекршај је била - Министарство. То је тада закон предвиђао. И још нешто је јако отежавало рад директорима, што је изузетно важно: било би лакше и да је ансамбл имао право да зарађује, да није живео само од дотација и карата. Сећам се да сам тражила од Министарства да ми, као додатну делатност, дају да "Коло" зарађује и на друге начине, не само од улазница. Одговорили су да не могу то да радим, јер ми то није "примарна делатност". Па знам, бре! Али шта да радим са милион динара за плате?! И 200 хиљада за материјалне трокове?! Колико је то било? Тада је марка била 60 динара. Значи, тих милион динара је било око 16-17 хиљада марака. Да, да. Зато сам то и тражила да ми допусте додатну делатност. Ма јок! Не може, не може и тачка. И напишу ти да не можеш, да не смеш и уруче ти допис, па ти пробај да продаш неку касету или ЦД... А гледаш како ти друге фирме продају твоје касете. На овом искуству добила сам 10 на последипломским студијама, на предмету Финансијска анализа, и то за економски резон. Ја, која сам пре тога завршила Факултет драмских уметности :), да, добила чисту десетку из економије! Па за то не треба много памети, него ти треба држава чија власт мора да има мало памети, бар мало. И знања. Е, а ми смо уместо струке имали - квоту. Реченица: "нема мртвих - немојте да трошимо време" је мени слоган моје власти.
Кад сумирам све тешкоће са којима сам се сретала у "Колу", ипак је најстрашније у свему што се тамо догађало било је довођење у ред - финансија. То је био прави разлог зашто су ми они часни људи, који су дошли код мене кући, рекли да не треба да дођем у "Коло" ни по коју цену! И зашто ћу да будем отерана по свако цену! И не само ја.
Тих дана је, срећом Влада донела Уредбу о примањима оних који раде по Закону о раду у државним органима. За "Коло" су рекли да плате уподобим балету. Али - како да знам како ко игра? Закажем контролну аудицију и позовем јавне личности, фантастичне уметнике, најбоље у овој земљи, да процене потенцијал ансамбла, да знам ко колико треба да прими плату. Јер, неки ће сад први пут бити запослени и примаће плату које им је Министарство и до тад слало, слало све време од како су ангажовани у "Колу", а коју до тада нису примали. И шта се догоди? Јој, стварно да човек не верује. Ови који су добијали (или је можда тачније речено, узимали паре од својих младих колега?), они су, како који уметник наиђе, тихо пришаптавали "Немојте то да радите, она хоће свима да им да отказе. Све ће да их отпусти". Сећам се, (о, Боже, хвала Ти што ме тад ниси напустио!) у моју канцеларију је ушла госпођа Бисерка Цвејић и с врата право у лице (то највише и ценим код људи): "Ви сте нама нешто друго рекли, а не да ћете да дајете отказе овој дивној деци!". Загрмела је. Насмејала сам се: "Не, госпођо, нико неће добити отказ. И нема их довољно, како да им дам отказ, побогу?! Па имам данас на располагању 14 играчица у сали. Коме да дам отказ?! Напротив, хоћу све да их запослим и још да примим. Разумете? Погледајте ово". И покажем регистратор у коме сам пронашла њихова примања. Моји гости су - занемели. Све су обавили, проверили, оценили и омогућили младим играчима да први пут добију плате које су им припадале.
Питам Министарство да ли смем да на решење у коме пише "играч-певач" додам "балетски", пошто тако пише у Уредби, јер би фолклорни играчи на тај начин можда могли да добију 18 месеци бенифицираног радног стажа, уместо дотадашњих 15... Балетски играчи имају 18 месеци за годину дана радног стажа, а нити певају, нити играју напољу? Па није фер. А већ их Влада уредбом уподобљава балету, кажем. Они одушевљени како сам се само сетила, па да са тим обавезно одем у Савезно Министарство за рад код неког Црногорца, са балерином, госпођом Вишњом Ђорђевић, јер се тај Црногорац као нешто пита. Урадим то, а играчи "Кола" оду у Инспекцију рада и пријаве ме да сам фалсификовала њихова решења. Стварно! Дошла инспекторка, драла се, викала, вриштала, шта није радила, ваљда није волела 5. октобар па је мислила да штити радничку класу од ДОС-а, шта ли, али кад је видела папире, ућутала се, направила поштен записник и рекла: "Е, па, жено, Бог нека ти је на помоћи! Ови сами себе упропастише. Умјесто да имају 18 мјесеци, они... Ајте, здраво". "Смрт фашизму, слобода народу, другарице", поздравим је у себи, али с љубављу, јер је било неке части у њеном опхођењу. И разумела сам је. Инспекторка је одлично знала шта је "Коло" и кад неко дође код ње и каже "Ја сам солиста, она (то сам ја) ће све да упропасти. Не зна где је пошла, а где дошла... Помозите! Спасите, спасите српску традицију! Аман, заман", наравно да ће да уђе у моју канцеларију са осећањем беса. Али, кад је видела папирологију, факта, кад је схватила да то има везе с новцем, призвала је Бога у помоћ за мене. Оооо, како је лепо имати мирну савест! Како немаш чега да се бојиш... Како се ниједна увреда не лепи за твоју душу. Боли, али се не лепи. И може да ти дође која год хоћеш инспекција, шта те брига кад знаш да си увек пред лицем Божјим који све види и зна, и који те воли. Шта коме имаш да се правдаш и причаш. А, ето, Патријарх Павле ми рече да мора да се зна шта сам радила... Па добро, ја то не разумем, али умем да слушам.
Иначе, никад нисам сишла у салу кад су неког примали у радни однос. Нити сам се икад мешала кад је Комисија примала у радни однос било кога другог, на пример новог правника. Увек је ту била комисија, тако је онда то морало по закону, у којој је обавезно била Љиљана Кузмановић-Тубић, сестра садашњег ВД директора Радојице Кузмановића и жена Слободана Тубића, играча "Кола". Да ли треба да кажем да су управо Тубићи имали највеће плате? :) Да нису годинама играли? Ни певали? Ни наступали? А да су Радојица Кузмановић, садашњи ВД директора "Кола" и исти тај његов зет, Слободан Тубић, били у Управном одбору управо у време док се дешавало све ово што сам затекла? Па то само оном ко није хтео да види шта се догађа, није било јасно ко прави толике смутње у "Колу" и - зашто... Медији?! Болело их уво. Министарство је заказало коференцију за штампу у Сава Центру пред Солунски програм. Ми ушли у прес-салу, а из ње излазе сниматељи... Бројим, бројим, 14 сниматеља. Ауууу, дивно! Они дошли због концерта Хариса Џиновића и отишли кад је помоћница министра за културу ушла да нешто каже о томе да ће први пут јавно бити изведене песме које су деценијама биле забрањене. Сви изашли :).Остао само сниматељ Станком-ТВ :). Црквењаков, тадашњи директор РТС је усмено поручио "Док сам ја - неће бити опанака на телевизији". Написала сам му шта сам имала. После 20 минута је стигао факс типа "Изволите и добро дошли".
Да ли сам скресала плате овим "ојађеним" на суму коју је закон предвиђао и ограничавао? Па наравно. А да ли сам то расподелила младим играчима које су годинама бескрупулозно пељешили, како је закон предвиђао? Па наравно. Али, ту врсту и количину незаситости оних који су на рачун других живели, до тада сам сретала само у литератури. Нећу баш да спомињем Золу, јер Зола је описивао приватан капитал, а ово је била државна ствар, али ово су биле неке нове слике жалосних догађаја, који би снажно могле да инспиришу Цицу Димић да напише други дао своје драме истоименог наслова...
Тих дана је, срећом Влада донела Уредбу о примањима оних који раде по Закону о раду у државним органима. За "Коло" су рекли да плате уподобим балету. Али - како да знам како ко игра? Закажем контролну аудицију и позовем јавне личности, фантастичне уметнике, најбоље у овој земљи, да процене потенцијал ансамбла, да знам ко колико треба да прими плату. Јер, неки ће сад први пут бити запослени и примаће плату које им је Министарство и до тад слало, слало све време од како су ангажовани у "Колу", а коју до тада нису примали. И шта се догоди? Јој, стварно да човек не верује. Ови који су добијали (или је можда тачније речено, узимали паре од својих младих колега?), они су, како који уметник наиђе, тихо пришаптавали "Немојте то да радите, она хоће свима да им да отказе. Све ће да их отпусти". Сећам се, (о, Боже, хвала Ти што ме тад ниси напустио!) у моју канцеларију је ушла госпођа Бисерка Цвејић и с врата право у лице (то највише и ценим код људи): "Ви сте нама нешто друго рекли, а не да ћете да дајете отказе овој дивној деци!". Загрмела је. Насмејала сам се: "Не, госпођо, нико неће добити отказ. И нема их довољно, како да им дам отказ, побогу?! Па имам данас на располагању 14 играчица у сали. Коме да дам отказ?! Напротив, хоћу све да их запослим и још да примим. Разумете? Погледајте ово". И покажем регистратор у коме сам пронашла њихова примања. Моји гости су - занемели. Све су обавили, проверили, оценили и омогућили младим играчима да први пут добију плате које су им припадале.
Питам Министарство да ли смем да на решење у коме пише "играч-певач" додам "балетски", пошто тако пише у Уредби, јер би фолклорни играчи на тај начин можда могли да добију 18 месеци бенифицираног радног стажа, уместо дотадашњих 15... Балетски играчи имају 18 месеци за годину дана радног стажа, а нити певају, нити играју напољу? Па није фер. А већ их Влада уредбом уподобљава балету, кажем. Они одушевљени како сам се само сетила, па да са тим обавезно одем у Савезно Министарство за рад код неког Црногорца, са балерином, госпођом Вишњом Ђорђевић, јер се тај Црногорац као нешто пита. Урадим то, а играчи "Кола" оду у Инспекцију рада и пријаве ме да сам фалсификовала њихова решења. Стварно! Дошла инспекторка, драла се, викала, вриштала, шта није радила, ваљда није волела 5. октобар па је мислила да штити радничку класу од ДОС-а, шта ли, али кад је видела папире, ућутала се, направила поштен записник и рекла: "Е, па, жено, Бог нека ти је на помоћи! Ови сами себе упропастише. Умјесто да имају 18 мјесеци, они... Ајте, здраво". "Смрт фашизму, слобода народу, другарице", поздравим је у себи, али с љубављу, јер је било неке части у њеном опхођењу. И разумела сам је. Инспекторка је одлично знала шта је "Коло" и кад неко дође код ње и каже "Ја сам солиста, она (то сам ја) ће све да упропасти. Не зна где је пошла, а где дошла... Помозите! Спасите, спасите српску традицију! Аман, заман", наравно да ће да уђе у моју канцеларију са осећањем беса. Али, кад је видела папирологију, факта, кад је схватила да то има везе с новцем, призвала је Бога у помоћ за мене. Оооо, како је лепо имати мирну савест! Како немаш чега да се бојиш... Како се ниједна увреда не лепи за твоју душу. Боли, али се не лепи. И може да ти дође која год хоћеш инспекција, шта те брига кад знаш да си увек пред лицем Божјим који све види и зна, и који те воли. Шта коме имаш да се правдаш и причаш. А, ето, Патријарх Павле ми рече да мора да се зна шта сам радила... Па добро, ја то не разумем, али умем да слушам.
Иначе, никад нисам сишла у салу кад су неког примали у радни однос. Нити сам се икад мешала кад је Комисија примала у радни однос било кога другог, на пример новог правника. Увек је ту била комисија, тако је онда то морало по закону, у којој је обавезно била Љиљана Кузмановић-Тубић, сестра садашњег ВД директора Радојице Кузмановића и жена Слободана Тубића, играча "Кола". Да ли треба да кажем да су управо Тубићи имали највеће плате? :) Да нису годинама играли? Ни певали? Ни наступали? А да су Радојица Кузмановић, садашњи ВД директора "Кола" и исти тај његов зет, Слободан Тубић, били у Управном одбору управо у време док се дешавало све ово што сам затекла? Па то само оном ко није хтео да види шта се догађа, није било јасно ко прави толике смутње у "Колу" и - зашто... Медији?! Болело их уво. Министарство је заказало коференцију за штампу у Сава Центру пред Солунски програм. Ми ушли у прес-салу, а из ње излазе сниматељи... Бројим, бројим, 14 сниматеља. Ауууу, дивно! Они дошли због концерта Хариса Џиновића и отишли кад је помоћница министра за културу ушла да нешто каже о томе да ће први пут јавно бити изведене песме које су деценијама биле забрањене. Сви изашли :).Остао само сниматељ Станком-ТВ :). Црквењаков, тадашњи директор РТС је усмено поручио "Док сам ја - неће бити опанака на телевизији". Написала сам му шта сам имала. После 20 минута је стигао факс типа "Изволите и добро дошли".
Да ли сам скресала плате овим "ојађеним" на суму коју је закон предвиђао и ограничавао? Па наравно. А да ли сам то расподелила младим играчима које су годинама бескрупулозно пељешили, како је закон предвиђао? Па наравно. Али, ту врсту и количину незаситости оних који су на рачун других живели, до тада сам сретала само у литератури. Нећу баш да спомињем Золу, јер Зола је описивао приватан капитал, а ово је била државна ствар, али ово су биле неке нове слике жалосних догађаја, који би снажно могле да инспиришу Цицу Димић да напише други дао своје драме истоименог наслова...
Уметношћу се уопште нисам бавила, јер нисам имала с ким, будући да никако нисам добијала одобрење за систематизацију. Нисам је добијала, јер су у Министарству сто година бирали новог Секретара, који по ПС-у мора да одобри "Колову" систематизацију. На крају сам отишла из "Кола", а да они уопште нису одобрили систематизацију радних места. И још су ми говорили да је и не радим док не изађе нови закон. То је, бре, да свиснеш! По којој сам систематизацији онда радила? Па, по оној последњој, из 1968 :). Шалим се. Гледала сам да оно што сам затекла уклопим у Владину уредбу. Чекала сам час кад ћу да примим и расподелим људе који ће, рекох, са једне стране да истражују игру, а са друге да аутентичну игру и њен контекст ставе у адекватниу сценску форму и да на тај начин учиним корак напред у односу на оно што је "Коло" некад било. Међутим, шта да радите кад Министарство изгуби једног фамозног секретара, а никако да запосли новог...
И шта сам могла да радим? Радила сам искључиво програме који су били наручивани и плаћени. И стилски поправљала оно што је било уништено. Али, на моје запрепашћење није постојао човек који је хтео да ради са њима у сали. За стари програм сам позвала управо оног коме су "варнице из чизама избијале" - легендарног солисту "Кола" Михајла Кузмановића и још професорку балетске школе "Лујо Давичо" Светлану Слијепчевић, са одсека за народну нигру, која је некада играла у "Колу". Лелееее, па да л сам могла горе да изаберем?! Хахаха. Јао, што су мрзели мене ни по јада. Али - она?! Њу да доведем?! То, колико је ова жена, госпођа Слијепчевић, са њима изгорела у сали, то се не да описати. Нема тих пара којима се може платити њен напор и њени потрошени живци. Али она је ту била на кратко. Морала сам да тражим друге. Наравно да сам звала и копала. Нико није хтео да се прихвати тог места. Била сам захвална Богу кад сам се сетила Светлане (нисам могла одмах ни да је се сетим)... Али, кажем, ништа ново, никакав концепт нисам могла да остварим, јер нисам могла да примим довољно младих људи. Места су заузимали људи рођени између 1944. и 1954, а година је била 2001. Држала сам се наручених и плаћених програма, па ћу полако. А и то је био подвиг направити. Те плаћене програме је режирао Владимир Лазић. Један бивши солиста "Кола" ми је после завршетка Солунског програма у Сава Центру рекао: "Па где си ти била док смо ми играли? Ми смо чекали тако нешто целог радног века. Маштали смо да ће доћи дан да покажемо шта умемо". Опет једна друга стара играчица "Кола" ми је рекла: "Пред овим може да се повуче цео мушки кор де бале Народног позоришта". Питам сестру како јој се чини. Она каже: "Довела сам мајку мог колеге која ради у Уједињеним нацијама. Рекла ми је да је први пут поносна што је Српкиња. Ено је тамо, она, што брише сузе".
(Ово је аматерски снимак тог концерта "Кола" из 2001. године у Сава Центру, чију је "премијеру" Коло поново "направило" и 2012. :) Ваљда су мислили да овај снимак не постоји... Или су помислили да све може да се краде, па и идеје, туђи рад, сећање живих сведока... То да су направили премијеру нечега што је већ имало премијеру десет година раније су ставили и на свој званични сајт, без икаквог стида. Заборавили су да сам била удата за професора Правног факултета који предаје Ауторско право и индустријску својину, и да итекако умем да поставим као питање права заштите првобитне премијере као сценског ауторског дела. А и као питање корупције.)
Какав је то програм био? Па шта да кажем друго него да је скоро цела сала плакала док је Зорана Митровић певала Тужбалицу за погинулим сином... А нарочито кад су деца изашла као анђели да певају Креће се лађа француска између погинулих Солунаца... Оркестар, који је до тада вежбао тако што је, по некад, донесио касетофон и пуштао снимљену музику да директор, овај пре мене, помисли да вежбају, а онда оркестар куд који, овог пута је показао колико засита може. Наравно, уз помоћ музичара са Чајковског и осталих гостију :). Али, свеједно, такав омаж до тада нису имали.
Концерт са некада забрањеним песмама... Па није српска историја само рке-коке, темпо, удри, маса, држ га - не дај га. А ту колико има анегдота да се исприча... Па ту тек није било шта ко није саботирао. Мајка једног играча, која је све то гледала пре почетка концерта, извадила је бенседин из ташне, ваљда да наздравимо :). Хвала, госпођо, не трошим, кажем. Пошто ансамбл наравно није знао ко је све био у публици, а био је дипломатски кор и Влада, министри, јер се радило о обележавању пробоја Солунског фронта, нису ни могли да знају колико је за њих било важно да су били у стању да изведу тако нешто. И шта су у радили? После тог програма су правили Збор радних људи да продискутују о програму, о режији... да одлуче ко је крив :) А да скупиш тих десеторо бунџија, "стручњака", сви заједно не би имали школе колико троје оних који су о програму бринули или који су у програму учествовали... Па шта да кажем кад су програму помагали више родитељи из дечјег студија, него запослени у "Колу"! Ту њихову аутодеструкцију могла сам одлично да разумем :).
Ево само једне мале, бенигне, илустрације. За тај програм сам позвала, као госта, магистра соло певања, јер нисмо имали сопране. И пред сам почетак концерта, док сам дочекивала званице, неки играчи ми рекоше да се госпођа магистра силно наљутила и да неће да пева, иде кући. Што, бре, шта је сад било, питам?! Каже, неће да је наша келнерица учи како да отвара уста. Па откуд сад нама келнерица, питам?! Немамо ни спремачицу, ма немамо ништа, од куд нам келнерица?" Знам шта имамо. Ја им писала решења. Они гледају у земљу, па врте онај шиљкан од опанка и стидљиво кажу: "Па имамо келнерицу, то је играчица та и та... Она је завршила угоститељску школу" Питам: "И она је магистру соло-певања објаснила како да отвара уста док пева?" Срчка да те ухвати! И таман кад сам кренула ка тој жени, гошћи нашој, иде Министар полиције, морам да се поздравим с њим. Мислим се "Брате слатки, хапси овде, изгибох пре Солунског програма али као да сам Солунском фронту". Било би одлично кад би редитељ Владимир Лазић испричао како је ставио једног играча да буде инспицијент, а он није искључио инспицијентски микрофон, него се све чује у сали, а не можемо да га дозовемо, јер је на сцени. Није играч крив, не зна, то је била његова добра воља да буде инспицијент, али кад је почело у сали Сава Центра да се чује "грљврљ, шшшш, ма иду у п... материну, шта ћеш ту?!"... Јоооо. Уздахнух.
Мени тада није ми пало на памет да "не смем", ни по цену живота, да правим сценску игру из једног комада, као целовито сценско дело, што би било логично, јер Коло има, тако се и финансира, као музичко-сценска делатност. Зашто то није било "препоручљиво"? Па зато што на тај начин се уништава бизнис онима који, и у земљи и иностранству, продају своје кореографије као традиционалну народну игру! Солунски програм који је Лазић направио не може да се сецка и продаје, као што се продају "сплетови народних игара". Кореографи, који уопште нису школовани за сцену, харају по дијаспори, продајући "српску традицију". Они су изградили монопол на презентацију традиционалне игре. Никад се нико није питао како то може да буде традиционална игра, ако постији ауторска интервенција?! То онда није аутентична игра, него ауторско дело, јер ипак има неку уметничку визију. Али ко ће то да објасни државним уметницима са средњом школом?! Па даље, ако постоји уметничка интервенција - где се школују ти уметници?! Ми уопште немамо факултет за сценску игру. Ја сам завршила факултет за сцену, знам шта се тамо учи. Не учи се о игри. Али оно што је најважније, то је следеће питање: каква је истраживачка подлога тих фолклорних кореографија?! Како се постаје "кореолог", ако ми немамо факултет за то, па да неко себи уопште сме да дода то "лог", од логос?
Кад сам то укапирала, почнем пре сванућа да долазим у "Коло" да нађем било какав папир о истраживању игре. Брљај по оној растуреној документацији на тавану, тражи, копај, ма - јок! Нема ни једног папирића о томе. Нађем један реверс за позајмљену књигу ... Тад сам схватила да је некаква библиотека можда и постојала, али и то је, очигледно, такође похарано... Једноставно - нема доказа о истраживању традиционалне игре! Позовем све највеће кореографе у том тренутку на састанак да ми објасне како се некад радило. Они ми кажу како се то и - измишљало. То је био један велики састанак и стварно сам доста научила на њему, јер су дошли и људи који су од почетка били у "Колу". Наравно, било је ту и других кореографа, бивших првака "Кола" такође... Стварно сам им благодарна. То њихово сведочење је била полазна основа, инспирација, замајац за моје даље истраживање које сам обављала и после "Кола", на којима ћу сад да докторирам.
Да би се сачувао тај монополистички положај на српском фолклорном тржишту, наравно да је било постављања клипова у точкове са свих страна. Књига може о томе да се напише. Нису то само људи из "Кола". То је једна клика која сматра да све зна о игри, о сцени. Кад се удруже, то је озбиљан проблем. Удруживање зла, интересно удруживање, удруживање, на пример, криминалаца без обзира на границе и јесте једна фасцинантна појава. Добро се тако не удружује, је л да? Изгубили смо саборност у Добру, и зато је зло тако јако. Ови из "Кола" су ништа спрам људских зала. Они су просто хушкали младе људе, како би задржали своју позицију и довели оног директора који ће 100% то да им омогући. Ти млади људи нису знали да ли да ми буду захвални што сам их запослила и повећала плате, или да слушају ове "ојађене". Каквих је све саботажа било? Па, разних :) Ето, оду у инспекцију и пријаве било шта, тек да нема мира. Или, отворе боловање кад се закаже концерт, па онда замоле наручиоца концерта да се жали Управном одбору, да напише писмо... Или, на пример, закажем концерт, играчи оду сами код наручиоца програма и кажу да ће они то исто одрадити - само јефтиније. Нахватам их, дознам и дам им отказе због тога, без пардона. Хоћу да те нахраним, а ти избијаш сам себи лебац из руку! Па ајд што себи то радиш, а што оном до тебе?! Добили су отказ из затрке, само да им уважи Дисциплинска комисија. Жале се Управном одбору. Управни одбор каже: "Нека, немој, пусти их, млади су, неће они смети више. Нису осетили чврсту руку до сад. Нека они лепо напишу, под кривичном и материјалном одговорношћу, да то нису радили". А ја држим у руци папир у коме је власник простора исписао ко је прошао рампу и ушао на сцену. Рампу, да, да, јер је власник простора била Војска А они пишу "Ко? Ми? Какви! Каква рампа! Боже сачувај. Таман посла! Па то је наше "Коло", наша фирма". Разумем педагогију, праштање и благост, па хришћанка сам, али како да их нахраним ако тако наставе? Тад сам први пут покупила своје пинкле. На ходнику ме је срео најстарији играч "Кола", тада још у тренерци, (да се зна, играо је иако је био најстарији) и каже ми "Немој да одеш. Немој због нас". Држао ме је за руке онако пријатељски, људски, другарски, благо. Мени су кренуле сузе. Али - ја више нисам могла. Мени не треба хорор. То ником не треба.
Психијатар који је учествовао у њиховом редовном прегледу, позвао ме је на разговор и за једног играча рекао: "Слушајте, овај Вам је психопата. Тражио је посебан разговор са лекарима, да објасни да се он у "Колу" за све пита, па и за прегледе. Ја сам начелник, па је морао са мном да разговара. Али ја Вама, као лекар кажем - тај може и да вас убије. Али... он ће одговарати на суду, јер је психопата, није психотичан... Он је просто агресиван, јер је безобразан. Морате да га се чувате. То је преагресивна средина". Мислим се: докторе, па шта ме брига што ће да одговара на суду, ако ме убије?! Ма њега сам се најмање бојала... Он је просто чувао своју позицију коју је изградио до невероватних размера. С њим сам некако лако изашла на крај. Обуо је тај патике и ушао у салу као бела лала. Хоће да буде директор са средњом метало-стругарском школом! Фантастично је певао и био ми је потребан, али он је хтео да буде капетан на белу ладју :). Кажем, с њим је било лако, али са 5-6 таквих... Почне човек да копни. И мислим да управо сада пристиже тренутак кад ће њихове малверзације да се открију...
Најстрашније ми је било то што нисам имала помоћ у увођењу реда од Министарства културе. Подршку сам имала, помоћ - не. То није исто. Шта ми вреди тапшање по рамену, кад ми ломе ноге? Тражила сам да ме упуте на финансијску полицију, ако већ у Министарству нико не зна да каже како се излази на крај са криминалом, са мобингом... због пара. Срећом, тада је секретар још био Новица Антић, али је убрзо отишао из Министарства... Тако сам и стигла до републичке финансијске полиције, тамо на Трошарини, да питам какав је поступак са онима који су кршили финансијску дисциплину, а који ми пребише кичму, пошто би они да и даље то раде. Посустајем, кажем, немам правника... немам Управни одбор, немам Надзорни одбор, ма немам ништа, бре... Еј, бре, оно "Коло" које је било постало је дно дна! А и редитељ Лазић ми је рекао да неће ту да се запошљава, да то није нормално, а и да ћу да одем у болницу :).
И шта сам могла да радим? Радила сам искључиво програме који су били наручивани и плаћени. И стилски поправљала оно што је било уништено. Али, на моје запрепашћење није постојао човек који је хтео да ради са њима у сали. За стари програм сам позвала управо оног коме су "варнице из чизама избијале" - легендарног солисту "Кола" Михајла Кузмановића и још професорку балетске школе "Лујо Давичо" Светлану Слијепчевић, са одсека за народну нигру, која је некада играла у "Колу". Лелееее, па да л сам могла горе да изаберем?! Хахаха. Јао, што су мрзели мене ни по јада. Али - она?! Њу да доведем?! То, колико је ова жена, госпођа Слијепчевић, са њима изгорела у сали, то се не да описати. Нема тих пара којима се може платити њен напор и њени потрошени живци. Али она је ту била на кратко. Морала сам да тражим друге. Наравно да сам звала и копала. Нико није хтео да се прихвати тог места. Била сам захвална Богу кад сам се сетила Светлане (нисам могла одмах ни да је се сетим)... Али, кажем, ништа ново, никакав концепт нисам могла да остварим, јер нисам могла да примим довољно младих људи. Места су заузимали људи рођени између 1944. и 1954, а година је била 2001. Држала сам се наручених и плаћених програма, па ћу полако. А и то је био подвиг направити. Те плаћене програме је режирао Владимир Лазић. Један бивши солиста "Кола" ми је после завршетка Солунског програма у Сава Центру рекао: "Па где си ти била док смо ми играли? Ми смо чекали тако нешто целог радног века. Маштали смо да ће доћи дан да покажемо шта умемо". Опет једна друга стара играчица "Кола" ми је рекла: "Пред овим може да се повуче цео мушки кор де бале Народног позоришта". Питам сестру како јој се чини. Она каже: "Довела сам мајку мог колеге која ради у Уједињеним нацијама. Рекла ми је да је први пут поносна што је Српкиња. Ено је тамо, она, што брише сузе".
Какав је то програм био? Па шта да кажем друго него да је скоро цела сала плакала док је Зорана Митровић певала Тужбалицу за погинулим сином... А нарочито кад су деца изашла као анђели да певају Креће се лађа француска између погинулих Солунаца... Оркестар, који је до тада вежбао тако што је, по некад, донесио касетофон и пуштао снимљену музику да директор, овај пре мене, помисли да вежбају, а онда оркестар куд који, овог пута је показао колико засита може. Наравно, уз помоћ музичара са Чајковског и осталих гостију :). Али, свеједно, такав омаж до тада нису имали.
Концерт са некада забрањеним песмама... Па није српска историја само рке-коке, темпо, удри, маса, држ га - не дај га. А ту колико има анегдота да се исприча... Па ту тек није било шта ко није саботирао. Мајка једног играча, која је све то гледала пре почетка концерта, извадила је бенседин из ташне, ваљда да наздравимо :). Хвала, госпођо, не трошим, кажем. Пошто ансамбл наравно није знао ко је све био у публици, а био је дипломатски кор и Влада, министри, јер се радило о обележавању пробоја Солунског фронта, нису ни могли да знају колико је за њих било важно да су били у стању да изведу тако нешто. И шта су у радили? После тог програма су правили Збор радних људи да продискутују о програму, о режији... да одлуче ко је крив :) А да скупиш тих десеторо бунџија, "стручњака", сви заједно не би имали школе колико троје оних који су о програму бринули или који су у програму учествовали... Па шта да кажем кад су програму помагали више родитељи из дечјег студија, него запослени у "Колу"! Ту њихову аутодеструкцију могла сам одлично да разумем :).
Ево само једне мале, бенигне, илустрације. За тај програм сам позвала, као госта, магистра соло певања, јер нисмо имали сопране. И пред сам почетак концерта, док сам дочекивала званице, неки играчи ми рекоше да се госпођа магистра силно наљутила и да неће да пева, иде кући. Што, бре, шта је сад било, питам?! Каже, неће да је наша келнерица учи како да отвара уста. Па откуд сад нама келнерица, питам?! Немамо ни спремачицу, ма немамо ништа, од куд нам келнерица?" Знам шта имамо. Ја им писала решења. Они гледају у земљу, па врте онај шиљкан од опанка и стидљиво кажу: "Па имамо келнерицу, то је играчица та и та... Она је завршила угоститељску школу" Питам: "И она је магистру соло-певања објаснила како да отвара уста док пева?" Срчка да те ухвати! И таман кад сам кренула ка тој жени, гошћи нашој, иде Министар полиције, морам да се поздравим с њим. Мислим се "Брате слатки, хапси овде, изгибох пре Солунског програма али као да сам Солунском фронту". Било би одлично кад би редитељ Владимир Лазић испричао како је ставио једног играча да буде инспицијент, а он није искључио инспицијентски микрофон, него се све чује у сали, а не можемо да га дозовемо, јер је на сцени. Није играч крив, не зна, то је била његова добра воља да буде инспицијент, али кад је почело у сали Сава Центра да се чује "грљврљ, шшшш, ма иду у п... материну, шта ћеш ту?!"... Јоооо. Уздахнух.
Мени тада није ми пало на памет да "не смем", ни по цену живота, да правим сценску игру из једног комада, као целовито сценско дело, што би било логично, јер Коло има, тако се и финансира, као музичко-сценска делатност. Зашто то није било "препоручљиво"? Па зато што на тај начин се уништава бизнис онима који, и у земљи и иностранству, продају своје кореографије као традиционалну народну игру! Солунски програм који је Лазић направио не може да се сецка и продаје, као што се продају "сплетови народних игара". Кореографи, који уопште нису школовани за сцену, харају по дијаспори, продајући "српску традицију". Они су изградили монопол на презентацију традиционалне игре. Никад се нико није питао како то може да буде традиционална игра, ако постији ауторска интервенција?! То онда није аутентична игра, него ауторско дело, јер ипак има неку уметничку визију. Али ко ће то да објасни државним уметницима са средњом школом?! Па даље, ако постоји уметничка интервенција - где се школују ти уметници?! Ми уопште немамо факултет за сценску игру. Ја сам завршила факултет за сцену, знам шта се тамо учи. Не учи се о игри. Али оно што је најважније, то је следеће питање: каква је истраживачка подлога тих фолклорних кореографија?! Како се постаје "кореолог", ако ми немамо факултет за то, па да неко себи уопште сме да дода то "лог", од логос?
Кад сам то укапирала, почнем пре сванућа да долазим у "Коло" да нађем било какав папир о истраживању игре. Брљај по оној растуреној документацији на тавану, тражи, копај, ма - јок! Нема ни једног папирића о томе. Нађем један реверс за позајмљену књигу ... Тад сам схватила да је некаква библиотека можда и постојала, али и то је, очигледно, такође похарано... Једноставно - нема доказа о истраживању традиционалне игре! Позовем све највеће кореографе у том тренутку на састанак да ми објасне како се некад радило. Они ми кажу како се то и - измишљало. То је био један велики састанак и стварно сам доста научила на њему, јер су дошли и људи који су од почетка били у "Колу". Наравно, било је ту и других кореографа, бивших првака "Кола" такође... Стварно сам им благодарна. То њихово сведочење је била полазна основа, инспирација, замајац за моје даље истраживање које сам обављала и после "Кола", на којима ћу сад да докторирам.
Да би се сачувао тај монополистички положај на српском фолклорном тржишту, наравно да је било постављања клипова у точкове са свих страна. Књига може о томе да се напише. Нису то само људи из "Кола". То је једна клика која сматра да све зна о игри, о сцени. Кад се удруже, то је озбиљан проблем. Удруживање зла, интересно удруживање, удруживање, на пример, криминалаца без обзира на границе и јесте једна фасцинантна појава. Добро се тако не удружује, је л да? Изгубили смо саборност у Добру, и зато је зло тако јако. Ови из "Кола" су ништа спрам људских зала. Они су просто хушкали младе људе, како би задржали своју позицију и довели оног директора који ће 100% то да им омогући. Ти млади људи нису знали да ли да ми буду захвални што сам их запослила и повећала плате, или да слушају ове "ојађене". Каквих је све саботажа било? Па, разних :) Ето, оду у инспекцију и пријаве било шта, тек да нема мира. Или, отворе боловање кад се закаже концерт, па онда замоле наручиоца концерта да се жали Управном одбору, да напише писмо... Или, на пример, закажем концерт, играчи оду сами код наручиоца програма и кажу да ће они то исто одрадити - само јефтиније. Нахватам их, дознам и дам им отказе због тога, без пардона. Хоћу да те нахраним, а ти избијаш сам себи лебац из руку! Па ајд што себи то радиш, а што оном до тебе?! Добили су отказ из затрке, само да им уважи Дисциплинска комисија. Жале се Управном одбору. Управни одбор каже: "Нека, немој, пусти их, млади су, неће они смети више. Нису осетили чврсту руку до сад. Нека они лепо напишу, под кривичном и материјалном одговорношћу, да то нису радили". А ја држим у руци папир у коме је власник простора исписао ко је прошао рампу и ушао на сцену. Рампу, да, да, јер је власник простора била Војска А они пишу "Ко? Ми? Какви! Каква рампа! Боже сачувај. Таман посла! Па то је наше "Коло", наша фирма". Разумем педагогију, праштање и благост, па хришћанка сам, али како да их нахраним ако тако наставе? Тад сам први пут покупила своје пинкле. На ходнику ме је срео најстарији играч "Кола", тада још у тренерци, (да се зна, играо је иако је био најстарији) и каже ми "Немој да одеш. Немој због нас". Држао ме је за руке онако пријатељски, људски, другарски, благо. Мени су кренуле сузе. Али - ја више нисам могла. Мени не треба хорор. То ником не треба.
Психијатар који је учествовао у њиховом редовном прегледу, позвао ме је на разговор и за једног играча рекао: "Слушајте, овај Вам је психопата. Тражио је посебан разговор са лекарима, да објасни да се он у "Колу" за све пита, па и за прегледе. Ја сам начелник, па је морао са мном да разговара. Али ја Вама, као лекар кажем - тај може и да вас убије. Али... он ће одговарати на суду, јер је психопата, није психотичан... Он је просто агресиван, јер је безобразан. Морате да га се чувате. То је преагресивна средина". Мислим се: докторе, па шта ме брига што ће да одговара на суду, ако ме убије?! Ма њега сам се најмање бојала... Он је просто чувао своју позицију коју је изградио до невероватних размера. С њим сам некако лако изашла на крај. Обуо је тај патике и ушао у салу као бела лала. Хоће да буде директор са средњом метало-стругарском школом! Фантастично је певао и био ми је потребан, али он је хтео да буде капетан на белу ладју :). Кажем, с њим је било лако, али са 5-6 таквих... Почне човек да копни. И мислим да управо сада пристиже тренутак кад ће њихове малверзације да се открију...
Најстрашније ми је било то што нисам имала помоћ у увођењу реда од Министарства културе. Подршку сам имала, помоћ - не. То није исто. Шта ми вреди тапшање по рамену, кад ми ломе ноге? Тражила сам да ме упуте на финансијску полицију, ако већ у Министарству нико не зна да каже како се излази на крај са криминалом, са мобингом... због пара. Срећом, тада је секретар још био Новица Антић, али је убрзо отишао из Министарства... Тако сам и стигла до републичке финансијске полиције, тамо на Трошарини, да питам какав је поступак са онима који су кршили финансијску дисциплину, а који ми пребише кичму, пошто би они да и даље то раде. Посустајем, кажем, немам правника... немам Управни одбор, немам Надзорни одбор, ма немам ништа, бре... Еј, бре, оно "Коло" које је било постало је дно дна! А и редитељ Лазић ми је рекао да неће ту да се запошљава, да то није нормално, а и да ћу да одем у болницу :).
Финансијска полиција предлажи да одћутим док све не доведем у ред, јер ако деца туже "Коло", нећу имати да исплатим, па ћу га затворити пре него што сам ишта урадила. Ма, цврц, причај те басне неком другом. Не плаћа "Коло" то, него држава. А као и они ће, као Републичка Служба прихода, помоћи, ето, само да нахватају ове са нафтом и цигарама. Па, јес, шта сам ја у тој њиховој фрци...? Схватим да немају кад да дигну главу од опипљивих послова и да је култура последња рупа на свирали, а лова тако мала, и да не могу мноме да се баве. Али, наводно, тим ћутањем бих избегла вееееелику тужбу, која би могла да затвори "Коло". Тако и сад (јун 2012.) Синдикат чека инспекцију осам месеци! Да је то држави битно, па они би стигли за - 8 секунди! Не, нисам ћутала као што ми је речено, наравно, јер нисам сарадник зла, али то је као да сам се жалила егзекутору, као у "Варљивом сунцу", Никите Михалкова... У Министарству, уместо да помогну да се све разјасни, кажу "Па ћутите, Весна, ако су Вам тако у Финансијској полицији рекли. Довешћете Ви то све у рад, па ћете после да видите шта ћете". И довела сам у ред сваку парицу, сваку ситницу, сваку врсту евиденције и оставила 2 милиона динара на рачуну, кад сам поднела оставку. И данас ће неко, потписан као "бивша солисткиња" у пензији, да ми пише у новинским online коментарима да "не знам да ли сам дошла или сам пошла" :). Неко јој је одприлике одговорио "Немој та да проговори, па да ти доведе у питање основ за пензију". Ко зна какав јој је био основ за пензију, шта је било кад сам отишла, колико је примала, али код мене је све било по ПС. Ваљда је тако нормално... Мада за Србију то није сигурно.
Еееех, да су ми "ојађени" били једини проблем... Нема шта се том јадном "Колу" није сручило на главу. Не мени, па ја сам их узела само на годину дана - "Колу", колашима, њима самима. На пример, директор Народног универзитета "Браће Стаменковић", из Човићеве странке, наплаћивао нам је струју и грејање колико је хтео. "Колу" је уговор о закупу простора у НУБС истекао годину дан пре мог доласка и НУБС, или није хтео да га продужи, или није могао због спора са Синдикатом, не знам. Директор је почео да нам издаје фактуре за струју колико му је требало пара. Кад не дам колико хоће, него тражим пропорцију, он нам угаси грејање, не струју, него грејање. Тад Ансамбл није могао да ради. Играчи су у леденој сали, у јакнама, долазили, одлазили и на крају сам их пустила на слободне дане, док то са грејањем не завршим. Али ни ја нисам баш била наивна, позвала сам енергетичаре да ураде експертизу потрошње горива и - почели смо да плаћамо нормалније рачуне. А и грејање је било редовније. У међувремену су и ови из "Браће Стаменковића" били у Министарству да ме туже, хоће да избаце "Коло", да продају Италијанима простор, праве ће ту оперету, шта ли... Отишла сам тамо на састанак, па ми се задремало, било топло, ја дошла из потпуно залеђене канцеларије... Е, тад се видела величина секретара Новице Антића. Кад је укапирао да сам све урадила у оквирима закона, рекао је делегацији НУБС-а да никоме не треба да падне на памет да поново избаци "Коло" на улицу. Ваљда је и директор НУБС, доведен из квоте, а не из струке мислио да је "Коло" неко непознато културно-уметничко друштво :).
Ови из НУБС-а хоће да нас избаце, они на Трошарини упозоравају да ће се "Коло" можда угасити ако га играчи туже због неисплаћених плата... А ја седим у старој бунди у залеђеној просторији и мислим се ко ће да ми ради завршни рачун, кад је шефица књиговодства отишла у пензију са 31. децембром, а нико неће од књиговођа да дође у "Коло"... Док им нисам доскочила са овим енергетичарима за грејање, радила сам са леденим шарама на прозору, јер сам позајмљивала калорифер женама у другим службама... А ја сам копнила и разбољевала се. Но, ред се знао, не назирао, него се баш - знао.
На сталне претње мени лично, што анонимних, што директних од играча, МУП није реаговао. Па наравно да смо пријављивали. Писмено, него како. Најстрашније претње су ми биле оне које су се односиле на мог сина. А ја са, хтела сам само да издржим да осете једну интерконтиненталну турнеју.. Одвела сам их преко Цркве у Аустралију... Била сам до те мере исцрпљена да су ме скоро буквално однели до аеродрома...
Еееех, да су ми "ојађени" били једини проблем... Нема шта се том јадном "Колу" није сручило на главу. Не мени, па ја сам их узела само на годину дана - "Колу", колашима, њима самима. На пример, директор Народног универзитета "Браће Стаменковић", из Човићеве странке, наплаћивао нам је струју и грејање колико је хтео. "Колу" је уговор о закупу простора у НУБС истекао годину дан пре мог доласка и НУБС, или није хтео да га продужи, или није могао због спора са Синдикатом, не знам. Директор је почео да нам издаје фактуре за струју колико му је требало пара. Кад не дам колико хоће, него тражим пропорцију, он нам угаси грејање, не струју, него грејање. Тад Ансамбл није могао да ради. Играчи су у леденој сали, у јакнама, долазили, одлазили и на крају сам их пустила на слободне дане, док то са грејањем не завршим. Али ни ја нисам баш била наивна, позвала сам енергетичаре да ураде експертизу потрошње горива и - почели смо да плаћамо нормалније рачуне. А и грејање је било редовније. У међувремену су и ови из "Браће Стаменковића" били у Министарству да ме туже, хоће да избаце "Коло", да продају Италијанима простор, праве ће ту оперету, шта ли... Отишла сам тамо на састанак, па ми се задремало, било топло, ја дошла из потпуно залеђене канцеларије... Е, тад се видела величина секретара Новице Антића. Кад је укапирао да сам све урадила у оквирима закона, рекао је делегацији НУБС-а да никоме не треба да падне на памет да поново избаци "Коло" на улицу. Ваљда је и директор НУБС, доведен из квоте, а не из струке мислио да је "Коло" неко непознато културно-уметничко друштво :).
Ови из НУБС-а хоће да нас избаце, они на Трошарини упозоравају да ће се "Коло" можда угасити ако га играчи туже због неисплаћених плата... А ја седим у старој бунди у залеђеној просторији и мислим се ко ће да ми ради завршни рачун, кад је шефица књиговодства отишла у пензију са 31. децембром, а нико неће од књиговођа да дође у "Коло"... Док им нисам доскочила са овим енергетичарима за грејање, радила сам са леденим шарама на прозору, јер сам позајмљивала калорифер женама у другим службама... А ја сам копнила и разбољевала се. Но, ред се знао, не назирао, него се баш - знао.
На сталне претње мени лично, што анонимних, што директних од играча, МУП није реаговао. Па наравно да смо пријављивали. Писмено, него како. Најстрашније претње су ми биле оне које су се односиле на мог сина. А ја са, хтела сам само да издржим да осете једну интерконтиненталну турнеју.. Одвела сам их преко Цркве у Аустралију... Била сам до те мере исцрпљена да су ме скоро буквално однели до аеродрома...
Тамо ме је "дочекала" друга сестра садашњег ВД директора. У садејству са једним попом, који је ваљда мислио да брани "српску традицију" од мене (чије се књиге управо о српској традицији продају у самој Патријаршији), отворила је пут свом рођеном брату да стане на чело "Кола". А и свом сину (наиме, њен син је дошао из Аустралије и играо у "Колу". (Сестрић је иначе био диван момак, по добру га памтим, тако да се изузима из ове приче). Али мора да се зна да су кроз "Коло", у већем временском периоду прошли: садашњи ВД директор "Кола", његова дивна, заиста дивна жена, сада бивша, једна рођена сестра, зет, сестрић од друге рођене сестре... И сад прича за новине да му син није примљен у "Коло", толико је непристрастан. Па син му има и школе и фантастичну глумачку каријеру од самог старта. Какав је то аргумент у порицању оног што Синдикат тврди?
То што сам доживела у Аустралији, а тамо сам се јако озбиљно разболела, Министарство је тражило да до детаља опишем у извештају. И још, и још, и још и на крају је тај извештај имао 60 страна. Зашто? Зато што се сазнало да сам сутрадан по доласку у земљу хитно пренета у болницу, где ми је, на све што имам, пронађен и карцином. Тај један дан између аеродрома и болнице сам искористила да одем до Министарства да поднесем оставку. Поменути свештеник је допутовао из Аустралије и са "ојађенима" организовао потписивање петиције да ме смене управо у тренутку док сам била на операционом столу :) Да се случајно не повампирим и повучем оставку:))) Оптужио ме је да сам по хотелима крала алкохол, али како је свако, ко ме иоле познаје, знао да никад у животу нисам пробала ни кап етила, то је одмах било јасно да је његова прича била исконструисана. Један члан Синода ме је замолио да напишем шта сам у Аустралији доживела од стране тог свештеника, јер су вести о мојој тешкој болести и третману стигле из Аустралије пре мене у Београд. Ма нисам га тужакала, ионако су све знали. Не зато што сам била болесна, тешко и озбиљно, него зато што ми је био преко потребан мир. Да сам само преживела претње и саботаже, то би било и превише. А камоли што сам упркос претњама и болести, пословање "Кола", сав правни и економски поредак довела у законом предвиђени ред, како и приличи. Још треба да се осврћем на које кога...
Кад сам отишла из "Кола", претње као да су се обистиниле... Мој син је имао фрактуру лобање са изливом крви, који му је нанео непознати нападач, без разлога и изненада. Ја сам била готово скроз непокретна, узпут оперисана од карцинома, који, срећом, није био од оних најгорих, али ипак је био карцином... А у стан су ми усељавали породицу, жену са двоје деце... Како то? Па ово је Србија :) Влада је чекала шест месеци да ме разреши. Нисам имала плату за то време, јер нисам ни долазила на посао. Нисам имала здравствену књижицу. Нисам имала радну књижицу да могу да одем на Биро, па да тамо извадим књижицу да могу да одем на магнетну резонанцу... А они ни да ме разреше, ни да ми плате, нити да се питају зашто су отишла. Имали смо шаргарепу, понекад и кромпир. Но, срећом, у нашој православној кући се вазда постило и молило Богу, па ништа није било тако страшно. Страшан ми је био однос државе према култури, према интелектуалцима, према грађанима. Страшна ми је била свест о затирању традиционалне културе. Ма не ове из "Кола", него уопште.
То што сам доживела у Аустралији, а тамо сам се јако озбиљно разболела, Министарство је тражило да до детаља опишем у извештају. И још, и још, и још и на крају је тај извештај имао 60 страна. Зашто? Зато што се сазнало да сам сутрадан по доласку у земљу хитно пренета у болницу, где ми је, на све што имам, пронађен и карцином. Тај један дан између аеродрома и болнице сам искористила да одем до Министарства да поднесем оставку. Поменути свештеник је допутовао из Аустралије и са "ојађенима" организовао потписивање петиције да ме смене управо у тренутку док сам била на операционом столу :) Да се случајно не повампирим и повучем оставку:))) Оптужио ме је да сам по хотелима крала алкохол, али како је свако, ко ме иоле познаје, знао да никад у животу нисам пробала ни кап етила, то је одмах било јасно да је његова прича била исконструисана. Један члан Синода ме је замолио да напишем шта сам у Аустралији доживела од стране тог свештеника, јер су вести о мојој тешкој болести и третману стигле из Аустралије пре мене у Београд. Ма нисам га тужакала, ионако су све знали. Не зато што сам била болесна, тешко и озбиљно, него зато што ми је био преко потребан мир. Да сам само преживела претње и саботаже, то би било и превише. А камоли што сам упркос претњама и болести, пословање "Кола", сав правни и економски поредак довела у законом предвиђени ред, како и приличи. Још треба да се осврћем на које кога...
Кад сам отишла из "Кола", претње као да су се обистиниле... Мој син је имао фрактуру лобање са изливом крви, који му је нанео непознати нападач, без разлога и изненада. Ја сам била готово скроз непокретна, узпут оперисана од карцинома, који, срећом, није био од оних најгорих, али ипак је био карцином... А у стан су ми усељавали породицу, жену са двоје деце... Како то? Па ово је Србија :) Влада је чекала шест месеци да ме разреши. Нисам имала плату за то време, јер нисам ни долазила на посао. Нисам имала здравствену књижицу. Нисам имала радну књижицу да могу да одем на Биро, па да тамо извадим књижицу да могу да одем на магнетну резонанцу... А они ни да ме разреше, ни да ми плате, нити да се питају зашто су отишла. Имали смо шаргарепу, понекад и кромпир. Но, срећом, у нашој православној кући се вазда постило и молило Богу, па ништа није било тако страшно. Страшан ми је био однос државе према култури, према интелектуалцима, према грађанима. Страшна ми је била свест о затирању традиционалне културе. Ма не ове из "Кола", него уопште.
Од тада до данас, болести су се ређале једна за другом: карцином, паралитични илеус, упала плућа са водом до колена, артритис... Без пара, без лекова, без хране. Кажу да ме чекају колица и цитостатици... Са преписаним пронизоном, који наравно не пијем, дрчна, ведра и тиха, каква сам вазда и била, седим пишем, пишем, заливам цвеће и молим се Богу :). Па "Коло" је могло да ми узме тело, али не може да ми узме душу. Они ме сигурно неће дефинисати :).
Тадашњи Савез драмских уметника упутио ме на свог адвоката који је повео спор око исплате неисплаћених плата и шестомесечног функционерског додатка. Изгубиле смо тај спор. Да човек не верује, али је тако било. Била сам позвана на једно рочиште и судија је прочитао допис Правобранилаштва у коме се каже да је Министарство "свима у "Колу" исплатило плате, па и Весни Николић". То што нисам добила ту своју уплаћену плату очигледно није било интересантно судији, а Министарство никад ништа није ни контролисало. И ко ли је узео те паре, баш ме интересује. Мада ми није тешко погодити :)
За ово време, од одласка из "Кола" до данас, са свим тим болестима и недаћама, често између живота и смрти, магистрирала сам и докторирала. И, ево, слава Богу исписала сам 150 страна друге дисертације управо на тему сценског фолклора. Молим Бога за новац да наставим истраживање.
Тадашњи Савез драмских уметника упутио ме на свог адвоката који је повео спор око исплате неисплаћених плата и шестомесечног функционерског додатка. Изгубиле смо тај спор. Да човек не верује, али је тако било. Била сам позвана на једно рочиште и судија је прочитао допис Правобранилаштва у коме се каже да је Министарство "свима у "Колу" исплатило плате, па и Весни Николић". То што нисам добила ту своју уплаћену плату очигледно није било интересантно судији, а Министарство никад ништа није ни контролисало. И ко ли је узео те паре, баш ме интересује. Мада ми није тешко погодити :)
За ово време, од одласка из "Кола" до данас, са свим тим болестима и недаћама, често између живота и смрти, магистрирала сам и докторирала. И, ево, слава Богу исписала сам 150 страна друге дисертације управо на тему сценског фолклора. Молим Бога за новац да наставим истраживање.
Да ли треба да додам и то да од рођења имам само 6% вида на једно око? На друго мало више, тек толико да не ударам у сваку бандеру? Да ли ми је то сметало да увек и свуда будем најбољи студент? Не. Што каже један Митрополит: "Вама је Бог дао унутарњи вид, па боље видите од нас окатих" :) Јесте, Бог је силан, слава Му, слава Му за све. Стварно су велика његова чуда и милост. Али, шта ми вреди што "унутрашње" видим, кад немам коме да кажем...
Зашто сам сад одлучила да проговорим? Прво, зато што је то послушање Патријарху Павлу који ми је још 1993. године рекао: "Мора да се зна шта сте радили. Јер, ако се попнемо на степеник, па треба да објаснимо некима ко смо, да бисмо се попели на следећи степеник, па кад ћемо стићи тамо где нас Господ шаље? Дакле, мора да се зна шта смо радили. Ми деци ништа друго не остављамо него само свој образ". Али... никако да обавим то послушање до сад, па ево, ово је прилика. Јер, ја нећу дуго, живот је сам по себи кратка категорија и само образ могу да оставим свом детету, као што рече Патријарх Павле. Нећу да ми неко, ко има путера на глави, пише по новинама да "не знам да ли сам дошла или пошла" и да ми син због тога буде тужан. Или да тиме постидим своје професоре. Или родитеље. Еј, бре! Друго, сад се јављам и због тога што ми је жао оних људи у "Колу" који и сада траже помоћ од државе за нешто што би требало за државу да буде важно, а држава - шта чини? Ништа! Ех, наша држава... Знам да ти људи који су дигли глас у "Колу" пролазе кроз пакао, рекла бих, мада је то можда прегрубо речено - кроз пакао једног клана. Ни мене клан није поштедео, нити иједног директора пре овог садашњег. Од салонске интелектуалке, тихе жене са снажном инцијативом, омиљене међу својима, поштована од колега и људи у продавницама, постала сам скоро непокретни болесник. Али се не дам. Ја хоћу часно пред лице Божје. И зато дижем свој глас - буџетска инспекција треба да уђе у "Коло", али пре тога мора да уђе ревизија у буџетску инспекцију :)
Стављам на овај блог, поред овог, још три текста, званичне документе заведене и разматране у надлежним институцијама. То су документа које су ауторитети у тим институцијама разматрали:
- један је извештај Минстарству шта сам урадила у "Колу", из чега се може видити шта сам тамо затекла;
- други је историјат нашег фолклора на сцени. Текст је објављен у научном часопису, јер тако мора кад хоћеш и на томе да магистрираш :).
- треће је моје писмо Његовој Светости, Патријарху српском Г. Г. Иринеју, после додељивања ордена Ансамблу "Коло".
Не, немам длаке на језику. Патријарх Павле ми је рекао "Кад смо са истином - онда смо директно са Богом". А ја волим да сам са Богом :) Јер, ако нисам са Њим, онда - с ким сам? С ким сам ја то, ако нисам с Богом?
Данас је други дан Свете Тројице. Била сам на Литургији. Рекао ми је отац Јован да морам да кажем шта је истина. Биће ми лакше. Па, добро, ево :)
Вас молим да прочитате ове странице даље. Јер, како ћу испунити послушање према Нашој Светости да се зна шта сам радила, ако ви то не знате? :)
У Београду, 4. 6. 2012.
Ispadi su usledili kad su profesionalne igracice pocele medjusobno da se ujedaju i da traze od prisutnih da ih ujedaju... nevolja ne bi bila velika da se to desilo interno izmedju igraca i da to niko ne sazna (koliko god nerealno sve ovo zvucalo), nevolja je sto je to sve bilo pred prisutnim clanovima drugih profesionalnih ansambala iz drugih drzava.
Bruka i sramota!!!"
- један је извештај Минстарству шта сам урадила у "Колу", из чега се може видити шта сам тамо затекла;
- други је историјат нашег фолклора на сцени. Текст је објављен у научном часопису, јер тако мора кад хоћеш и на томе да магистрираш :).
- треће је моје писмо Његовој Светости, Патријарху српском Г. Г. Иринеју, после додељивања ордена Ансамблу "Коло".
Не, немам длаке на језику. Патријарх Павле ми је рекао "Кад смо са истином - онда смо директно са Богом". А ја волим да сам са Богом :) Јер, ако нисам са Њим, онда - с ким сам? С ким сам ја то, ако нисам с Богом?
Данас је други дан Свете Тројице. Била сам на Литургији. Рекао ми је отац Јован да морам да кажем шта је истина. Биће ми лакше. Па, добро, ево :)
Вас молим да прочитате ове странице даље. Јер, како ћу испунити послушање према Нашој Светости да се зна шта сам радила, ако ви то не знате? :)
У Београду, 4. 6. 2012.
ПС Јуче ми је пријатељ скренуо пажњу на један коментар у новинама. Преносим део:
Ispadi su usledili kad su profesionalne igracice pocele medjusobno da se ujedaju i da traze od prisutnih da ih ujedaju... nevolja ne bi bila velika da se to desilo interno izmedju igraca i da to niko ne sazna (koliko god nerealno sve ovo zvucalo), nevolja je sto je to sve bilo pred prisutnim clanovima drugih profesionalnih ansambala iz drugih drzava.
Bruka i sramota!!!"
Овде, свако са и мало части, престаје да размишља о "Колу" и почиње да потврђује своје разочарање у функционисање државе.
Sta se dogodilo na poslednjoj turneji kola?