ПИСМО ПАТРИЈАРХУ

Његовој Светости Патријарху српском

Г. Господину Иринеју

с молбом да се упозна и проследи надлежнима у СПЦ

ПРЕДМЕТ: Додела ордена Светог деспота Стефана Лазаревића Ансамблу народних игара и песама Србије "Коло"

            Са великим запрепашћењем сам примила вест да је СПЦ доделила орден Светог деспота Стефана Лазаревића Ансамблу народних игара и песама Србије "Коло" за очување традиционалне културе, како је речено на РТС.

            То се догодило, претпостављам зато што се у нашој Цркви не зна да је "Коло" 1948. направљено управо да одвоји народ од традиције. Њега није основало ни једно државно тело везано за културу, него за просвету. "Коло" је основало Министарство просвете републике Србије да покаже народу шта је његова "традиција", али без Бога! Био је то један од видова борбе против Цркве. Народ је овде тек после Другог светског рата почео да игра традиционалне игре на сцени. Зашто? Зато што је комунизму било важно да измести традиционалну културу из црквене порте. Собрашице при храмовима, где су се окупљале породичне задруге о православним празницима, остале су пусте и постале "споменици културе", као и манастири. То је био процес измештања места аутентичне народне игре и песме из црквеног окружења на сцену, а постојало је и временско измештање. Наиме, више нису јавно празноване православне славе градова и села, него социјалистичке. У Београду се, на пример, није славио Спасовдан, него 20. октобар. Тиме је заокружено измештање народних прослава из аутентичног православног контекста, с циљем одвајања народа од христијанизованог дела традиције. Пагански део се није дирао, на њему се инсистирало.

            За тадашњу "мисију просвећивања" народа у погледу традициоалне културе, прављени су и професионални и аматерски ансамбли са три врло јасна циља: 

1. то су били контролисани вентили националних осећања, али без православља;

2. била је то изванредна спољнополитичка пропаганда фанатично уиграним ансамблима;

3. и најважније, било је то "просвећивање" младих да живе мимо Светих Литургија (сви почетнички ансамбли су имали пробе недељом у 9 или 10 сати, да деца не би била на Богослужењима. Тада су почињале и биоскопске и позоришне представе за децу. А концерти су обавезно били петком. Ваља погледати програме из средине 20.-ог века са Коларца, па видети да је "Коло" управо петком обавезно имало концерте, дакле петком када треба да се пости - обавезно, али и другим данима). 

Сваки наступ "Кола" је био брижљиво планиран. Тачно се знало колико наступа треба да има у бившим републикама, колико по Србији, колико у Београду, а колико у неразвијеним подручјима. "Коло" никад није имало своју салу, јер је мисија "Кола" била да стигне до сваког човека, да га "просвети", а не да се бави културом па да у салу дође само онај ко хоће. Не, не, свако је морао да зна шта му је "традиција". Народ ионако не зна шта му је традиција, него ће држава то да му покаже. Тако смо и стигли довде. Посебно је био стимулисан одлазак на турнеје по иностранству, што због поменутих пропагандних спољнополитичких разлога, што због привлачења младих који другачије не би ни могли да путују по свету. Не може се ни замислити какав је то мамац за младе био. И како су се млади осећали кад им је непрекидно говорено да су "амбасадори своје земље", "чувари традиције" и "уметници од посебног значаја". Лаж, да је управо оваква сценска игра традиционална култура, била је слатко упакована у оригиналне ношње (од који неће остати ни крпица за сто година, ако се овако настави), аутентична народна или компонована музика, фанатична увежбаност, а што се игре тиче, њене драматургије, значења - то је било ирелевантно. Стари играчи "Кола" могу још увек да сведоче како су измишљали игру док су се загревали, и како је Олга Сковран, први директор "Кола", баш као и њени сарадници, то фиксирала, преузимала и правила "српске" игре. "Тројно" је управо тако настало. И то је традиција?! Потпуно измишљена игра, по сведочењу пок. Б. Грбића...

            Нема потребе да подсећам да је традиција усмено преношење универзалних вредности са генерације на генерацију. У нашем случају, у основи тог система просвећивања је наше православно предање. Дабоме, са све паганским обичајима који су временом добијали хришћански смисао. Традиција се чува прво у оквиру породице, потом обухвата окружење, шири се на народ... На кога "Коло" преноси традицију "народне игре"!? На публику? Да ли ће публика после концерта то да игра код куће? Или ће да има само сазнање, пардон "сазнање"? Сумирајмо: то је представљачко-извођачка музичко-сценска категорија, а не традиционална. 

"Коло" је, и то треба да се зна, само један од ансамбала какви су, после Другог светског рата, никли у целој комунистичкој Европи. Зашто таквих ансамбала нема, нити је било, нити ће бити на Западу? Зато што на Западу није било силом ломљења хришћанске традиције. Запад се одрицао хришћанства без анестезије, чак и без супституције, а Источна Европа је добила разне супституте, "тумаче" и "чуваре традиције", па и у виду државних ансамбала. У Цркви се сигурно зна да је то била одлука Коминтерне, одлука о тзв. "радничкој култури". У СССР је 1937. године истовремено ишао најстрашнији погром свештенства и монаштва, и стварање  државних ансамбла "народних" игара и песама. То су биле истовремене паралелне радње. После Другог светског рата, када се комунизам проширио на земље и ван Совјетског Савеза, ницали су и државни ансамбли као печурке после кише (Мађарска, Румунија, Чехословачка, Пољска, Бугарска итд, касније Северна Кореја, (па и Грчка, али са другом мисијом) и наравно - Југославија).

            За тај подухват уопште није било важно да ли се на сцени игра као што се игра у народу. Битно је да се не празнује и признаје Бог. У крајњој линији, уметност има право да се ослања на наслеђе, да има интерпретацију баштине какву год аутор замисли, али то није очување традиције. Колико је ту лажних игара, колико позајмљивања идеја из туђих кореографија, истог или других  народа и аутора - не зна се ни броја. Погледајте и сами следеће фотографије: с једне стране имате грузијски ансамбл са својом борбеном игром, а с друге стране "Колове" Комитске игре.

 

                              Грузијска игра                                                                 "Колове" Комитске игре

Да ли стварно неко мисли да се у комунизму причало о комитама и неговала њихова играчка традиција? (Иначе, тачку је кореографисала балерина, до тада партизанка, Мира Сањина, Јеврејка рођена у Загребу, а музику је писао Крешимир Барановић, рођен у Шибенику, дакле "аутентични" аутохтни познаваоци и интерпретатори српске културе). Треба погледати ношње из Старе Србије где су живеле комите, па просудити: да ли ово у чему ансамбл "Коло" и дан данас игра своје Кoмитске игре више личи на грузијски ансамбл или на аутентичну ношњу мушкараца у Старој Србији. 

У оваквим костимима би требало да играју комите. А у "Колу", уместо тога...?

Да ли даље да причам колико игре из "Кола" имају везе са народом? Да ли да кажем да се игра "Играле се делије на сред земље Србије", заштитни знак "Кола" - никада није играла у народу, него је та игра била уметничка визија првог директора "Кола" Олге Сковран. Жена је измислила ту игру. (Иначе, и то је композиција, аутора Божидара Јоксимовића на стихове Милорада Петровића - Сељанчице, која се никада у народу није примила као игра). Могло би се још додати да је та песма смела да се пева само кад је "Коло" изводило. И сами знате да се певање српских песама строго кажњавало, посебно "Ој, војводо Синђелићу" и посебно уочи Св. Василија Великог. "Коло" је тек 2001. године извело програм са забрањеним српским песмама, али га више не изводи.

Колики је био утицај поменуте совјетске школе на нашу игру, најбоље сведочи нумера совјетског аутора "Шаљива игра из Баната", постављена у ансамблу "Коло". Драматургија тачке је јако једноставна: у њој се један Лала брчка у бурету, пребацивши свој дугачки доњи веш, са све црвеном закрпом, преко ивице каце. Но, три враголаста девојчурка украду их, баш када се Лалина дебела и опака жена појавила на сцени, са оклагијом. И жена пребије нагог мужа у бурету, све по глави, јер он го не може на сцену, па да жена може "лепо да га изудара као човека". Па ви видите шта сте орденом наградили.

                              "Шаљива игра из Баната" - брука или чување традиције?

Можете помислити да је то некадашње довођење у заблуду младих људи сад промењено, па се сад играју традиционалне игре. Не! Погледајте на интернету релативно нову нумеру "Механа". Ту можете да видите српске војнике како вилене с певаљкама у кафани. Уопште не спорим да је тога било у народу, али ако се на то своди српска војска, српска патријархална традиција, и то се презентује да би се очувало као образац понашања, као српска традиција, поново питам - јесте ли баш  такво настојање хтели да одликујете?!

Да би се очувала оваква "српска традиција", као што "Коло" пропагира у игри "Механа",
да ли и садашње српске оружане снаге треба овако да се понашају? Да ли је то био циљ ордена?

Чак и кад се погледа нешто што личи на аутентично народно стваралаштво, као што су Игре из Западне Србије - ни то се није играло у народу. То знам зато што сам 1972. као играч и сама учествовала стварању те тачке, заједно са каснијим прваком ансабла "Коло" г-дином Зораном Васковићем. Тако је играо само један сељак из села Петке, блесавио се, Зоран га, као врхунски играч, одлично изимитирао и тако је настала тачка у кореграфији Д. Вуковића. Али тако се никад није играло у народу. Уосталом, и музика је савремена композиција. 

О Чочеку који је у "Колу" поставила Холанђанка Ивон Деспотовић - да и не причам. То не може ни да се гледа, а наравно да се никад и није тако играло у Врању. Никад!

Оно што је најгоре у "Колу", то је да се ни за оно за шта се тврди да је "100% аутентично", не може наћи ни један доказ. То знам, јер сам управо ја грешна сређивала архиву "Кола" са стручњацима из Архива Србије. Да будем прецизна, у архиви "Кола" не постоји ни један извештај истраживања са терена. Иначе постоји то погубно правило, и ван "Кола", да се истраживачи у својим елаборацијама не ослањају на сведочење са конкретног места, из прецизно наведеног села, не наводи се датум истраживања, нити име приповедача, ни демонстратора игре... "Истраживачки рад" почива на главном српском аргументу који гласи "Ја кад ти кажем". Ко иде на терен? И кога ће да нађе у опустелим селима? "Истраживачи" се углавном позивају на литературу предратних истраживача или на семинаре. А ко организује семинаре? Па људи из "Кола" са својим сарадницима или сарадници заједно са "Колом":). Да ли то млади људи плаћају? Па наравно! И дали би обе руке (и ноге) да се тако игра у народу. Па у плаћању и јесте цео кумст (уметност, што би рекли Немци).

            Добро... аргументима никад краја... Све у свему - шта сте ви наградили? Како се то, по вама, преноси традиција, на кога, ако се празне села у Србији? На  кога се преносе играчке вредности? И уопште, има ли играчки транс икакве вредности у православљу? То је трансна промена свести, то ваљда знате? Има ли транс вредности у православљу? Зашто је онда Блаженопочивши и мили и премили Патријарх наш Павле одлазио са почетка свих свечаности оног часа кад је почињао извођачки део? Да ли ми треба да се угледамо на њега или, што би Турци рекли - јок? Постоји ли неко уздржање као корист за људску личност? Једно је кад се у народу игра једном, или неколико пута годишње о свечаностима, а друго је кад Црква одликовањима  пропагира свакодневно скакање професионалних играча, који тобоже "чувају традицију". Па, зар вама самима није било чудно да додељујете орден за игру у време поста? И зар не примећујете да се највећи број концерата прави управо у време постова?! Посебно Божићњег, јер је то увод у масовно јавно опијање и лудијање у финалу на Силвестерово, тзв. Нову годину? Са све оним светлећим рошчићима на припитим главама младих људи на улицамa и трговима? И ви у тој припреми за "велико финале", у време поста, учествујете давањем ордена за игру? До душе, верујући човек од тога постаје све побожнији, јер се непрекидно крсти гледајући ово.

            Уопште ме не би чудило да је неко у СПЦ, ко је у контакту са "Колом" или са нашим народом у расејању, дао предлог да се "Коло" одликује, јер то је, с једне стране искрена жеља да се наша деца заиста не одвоје од сопствених корена, а са друге стране - то је бизнис. Шта мислите, у чему наши ансамбли при нашим црквама у белом свету играју? Ко им постављa те тачке, и ко им продаје ношње? Ко овдашњој деци организује играчке семинаре, жирира на смотрама? Ту постоји хијерархија, представник "Кола" је на врху. Сад сте само повећали цене "бизнисменима", јер ако Црква њихов рад подржава и награђује, онда је то ваљда "права ствар". Феноменална реклама за бизнис оних којима ништа није свето. Црква, мени се чини, и не само мени на жалост, нема појма шта је урадила - отворила је врата групи предузимљивих "тумача традиције" да засеју семе заблуде младим православним српским душама диљем света. Таман су почели стари кореографи да се окупљају да дигну глас против оног што се данас дешава у фолклору, кад ето "Колу" црквени орден :). После овог вашег чина, мале су шансе да младе заиста научимо традиционалној култури. Живеће у заблуди да се у народу Моравац заиста играо онако како га играју у ансамблу "Коло".

            Нећу да штелујем речник, јер је Господ рекао да нас неће млаке. Да ли због овог писма може да ми оде глава? Наравно! Па наравно! Фолкор је такав бизнис да ви немате представу о томе. Као што се износи археолошко, тако се износи и етнолошко благо из земље. Јесте опасно проговорити о томе. Заиста је опасно. Мени, међутим, могу да узму само тело, али не и душу. Оно је увек припадала Истини, Господу, Цркви... А примењују се и други, стари опробани комунистички методи да вас живе сахране - етикетирањем, за које се од масе тражи подршка. Манипулацију народом за одбрану неодбрањиве идеологије, Пекић је маестрално обрадио у роману "У име народа". Не би ме изненадило да на ово писмо стигне пет хиљада потписа подршке "Колу" као "чувару традиције".

Питам се, постоји ли нека озбиљна анализа пре него што се донесе одлука о додели ордења? Ко о томе одлучује? Само људи у мантији? Недовољно. Ваља користити стручњаке који припадају и лаосу. Само смо тако Црква Божија. Сад је касно, што се "Кола" тиче, посејано зло у комунизму сад је пођубрено и нићи ће у хиљаде заводљивих играчких заблуда. О традицији нећу ни да причам, јер смо се договорили шта је традиција. 

            Скоро сам непокретна, на умору, без запослења после рада у "Колу"... Последњим снагама куцам ово. Бог зна да ли ћу сачекати да прочитате, али до последњег даха живећу за истину, јер ми је Патријарх Павле рекао: "Кад смо са Истином, ми смо директно са Богом". 

            Опростите ако сте ово доживели као неочекивану пљуску. Спашавам своју душу, јер рекох и спасох је. А и само сам подигла огледало... па ко хоће да се погледа - он ће и да се види.

            Љубећи Вашу десницу, иштем свом душом својом Архијерејски благослов.

О Божићу 2012.

_____________________________________

Dr sci Весна М. Николић

Бивши директор Ансамбла

народних песама и игара Србије"Коло"