УПОКОЈЕЊЕ КАО ПОВОД ЗА ИСТИНУ

  У српском фолклору дешава се нешто потпуно невероватно и нема нормалног човека који ће на то остати нем.

ПИСМО ПАТРИЈАРХУ

Његовој Светости Патријарху српском

Г. Господину Иринеју

с молбом да се упозна и проследи надлежнима у СПЦ

ПРЕДМЕТ: Додела ордена Светог деспота Стефана Лазаревића Ансамблу народних игара и песама Србије "Коло"

            Са великим запрепашћењем сам примила вест да је СПЦ доделила орден Светог деспота Стефана Лазаревића Ансамблу народних игара и песама Србије "Коло" за очување традиционалне културе, како је речено на РТС.

            То се догодило, претпостављам зато што се у нашој Цркви не зна да је "Коло" 1948. направљено управо да одвоји народ од традиције. Њега није основало ни једно државно тело везано за културу, него за просвету. "Коло" је основало Министарство просвете републике Србије да покаже народу шта је његова "традиција", али без Бога! Био је то један од видова борбе против Цркве. Народ је овде тек после Другог светског рата почео да игра традиционалне игре на сцени. Зашто? Зато што је комунизму било важно да измести традиционалну културу из црквене порте. Собрашице при храмовима, где су се окупљале породичне задруге о православним празницима, остале су пусте и постале "споменици културе", као и манастири. То је био процес измештања места аутентичне народне игре и песме из црквеног окружења на сцену, а постојало је и временско измештање. Наиме, више нису јавно празноване православне славе градова и села, него социјалистичке. У Београду се, на пример, није славио Спасовдан, него 20. октобар. Тиме је заокружено измештање народних прослава из аутентичног православног контекста, с циљем одвајања народа од христијанизованог дела традиције. Пагански део се није дирао, на њему се инсистирало.

            За тадашњу "мисију просвећивања" народа у погледу традициоалне културе, прављени су и професионални и аматерски ансамбли са три врло јасна циља: 

1. то су били контролисани вентили националних осећања, али без православља;

2. била је то изванредна спољнополитичка пропаганда фанатично уиграним ансамблима;

3. и најважније, било је то "просвећивање" младих да живе мимо Светих Литургија (сви почетнички ансамбли су имали пробе недељом у 9 или 10 сати, да деца не би била на Богослужењима. Тада су почињале и биоскопске и позоришне представе за децу. А концерти су обавезно били петком. Ваља погледати програме из средине 20.-ог века са Коларца, па видети да је "Коло" управо петком обавезно имало концерте, дакле петком када треба да се пости - обавезно, али и другим данима). 

Сваки наступ "Кола" је био брижљиво планиран. Тачно се знало колико наступа треба да има у бившим републикама, колико по Србији, колико у Београду, а колико у неразвијеним подручјима. "Коло" никад није имало своју салу, јер је мисија "Кола" била да стигне до сваког човека, да га "просвети", а не да се бави културом па да у салу дође само онај ко хоће. Не, не, свако је морао да зна шта му је "традиција". Народ ионако не зна шта му је традиција, него ће држава то да му покаже. Тако смо и стигли довде. Посебно је био стимулисан одлазак на турнеје по иностранству, што због поменутих пропагандних спољнополитичких разлога, што због привлачења младих који другачије не би ни могли да путују по свету. Не може се ни замислити какав је то мамац за младе био. И како су се млади осећали кад им је непрекидно говорено да су "амбасадори своје земље", "чувари традиције" и "уметници од посебног значаја". Лаж, да је управо оваква сценска игра традиционална култура, била је слатко упакована у оригиналне ношње (од који неће остати ни крпица за сто година, ако се овако настави), аутентична народна или компонована музика, фанатична увежбаност, а што се игре тиче, њене драматургије, значења - то је било ирелевантно. Стари играчи "Кола" могу још увек да сведоче како су измишљали игру док су се загревали, и како је Олга Сковран, први директор "Кола", баш као и њени сарадници, то фиксирала, преузимала и правила "српске" игре. "Тројно" је управо тако настало. И то је традиција?! Потпуно измишљена игра, по сведочењу пок. Б. Грбића...

            Нема потребе да подсећам да је традиција усмено преношење универзалних вредности са генерације на генерацију. У нашем случају, у основи тог система просвећивања је наше православно предање. Дабоме, са све паганским обичајима који су временом добијали хришћански смисао. Традиција се чува прво у оквиру породице, потом обухвата окружење, шири се на народ... На кога "Коло" преноси традицију "народне игре"!? На публику? Да ли ће публика после концерта то да игра код куће? Или ће да има само сазнање, пардон "сазнање"? Сумирајмо: то је представљачко-извођачка музичко-сценска категорија, а не традиционална. 

"Коло" је, и то треба да се зна, само један од ансамбала какви су, после Другог светског рата, никли у целој комунистичкој Европи. Зашто таквих ансамбала нема, нити је било, нити ће бити на Западу? Зато што на Западу није било силом ломљења хришћанске традиције. Запад се одрицао хришћанства без анестезије, чак и без супституције, а Источна Европа је добила разне супституте, "тумаче" и "чуваре традиције", па и у виду државних ансамбала. У Цркви се сигурно зна да је то била одлука Коминтерне, одлука о тзв. "радничкој култури". У СССР је 1937. године истовремено ишао најстрашнији погром свештенства и монаштва, и стварање  државних ансамбла "народних" игара и песама. То су биле истовремене паралелне радње. После Другог светског рата, када се комунизам проширио на земље и ван Совјетског Савеза, ницали су и државни ансамбли као печурке после кише (Мађарска, Румунија, Чехословачка, Пољска, Бугарска итд, касније Северна Кореја, (па и Грчка, али са другом мисијом) и наравно - Југославија).

            За тај подухват уопште није било важно да ли се на сцени игра као што се игра у народу. Битно је да се не празнује и признаје Бог. У крајњој линији, уметност има право да се ослања на наслеђе, да има интерпретацију баштине какву год аутор замисли, али то није очување традиције. Колико је ту лажних игара, колико позајмљивања идеја из туђих кореографија, истог или других  народа и аутора - не зна се ни броја. Погледајте и сами следеће фотографије: с једне стране имате грузијски ансамбл са својом борбеном игром, а с друге стране "Колове" Комитске игре.

 

                              Грузијска игра                                                                 "Колове" Комитске игре

Да ли стварно неко мисли да се у комунизму причало о комитама и неговала њихова играчка традиција? (Иначе, тачку је кореографисала балерина, до тада партизанка, Мира Сањина, Јеврејка рођена у Загребу, а музику је писао Крешимир Барановић, рођен у Шибенику, дакле "аутентични" аутохтни познаваоци и интерпретатори српске културе). Треба погледати ношње из Старе Србије где су живеле комите, па просудити: да ли ово у чему ансамбл "Коло" и дан данас игра своје Кoмитске игре више личи на грузијски ансамбл или на аутентичну ношњу мушкараца у Старој Србији. 

У оваквим костимима би требало да играју комите. А у "Колу", уместо тога...?

Да ли даље да причам колико игре из "Кола" имају везе са народом? Да ли да кажем да се игра "Играле се делије на сред земље Србије", заштитни знак "Кола" - никада није играла у народу, него је та игра била уметничка визија првог директора "Кола" Олге Сковран. Жена је измислила ту игру. (Иначе, и то је композиција, аутора Божидара Јоксимовића на стихове Милорада Петровића - Сељанчице, која се никада у народу није примила као игра). Могло би се још додати да је та песма смела да се пева само кад је "Коло" изводило. И сами знате да се певање српских песама строго кажњавало, посебно "Ој, војводо Синђелићу" и посебно уочи Св. Василија Великог. "Коло" је тек 2001. године извело програм са забрањеним српским песмама, али га више не изводи.

Колики је био утицај поменуте совјетске школе на нашу игру, најбоље сведочи нумера совјетског аутора "Шаљива игра из Баната", постављена у ансамблу "Коло". Драматургија тачке је јако једноставна: у њој се један Лала брчка у бурету, пребацивши свој дугачки доњи веш, са све црвеном закрпом, преко ивице каце. Но, три враголаста девојчурка украду их, баш када се Лалина дебела и опака жена појавила на сцени, са оклагијом. И жена пребије нагог мужа у бурету, све по глави, јер он го не може на сцену, па да жена може "лепо да га изудара као човека". Па ви видите шта сте орденом наградили.

                              "Шаљива игра из Баната" - брука или чување традиције?

Можете помислити да је то некадашње довођење у заблуду младих људи сад промењено, па се сад играју традиционалне игре. Не! Погледајте на интернету релативно нову нумеру "Механа". Ту можете да видите српске војнике како вилене с певаљкама у кафани. Уопште не спорим да је тога било у народу, али ако се на то своди српска војска, српска патријархална традиција, и то се презентује да би се очувало као образац понашања, као српска традиција, поново питам - јесте ли баш  такво настојање хтели да одликујете?!

Да би се очувала оваква "српска традиција", као што "Коло" пропагира у игри "Механа",
да ли и садашње српске оружане снаге треба овако да се понашају? Да ли је то био циљ ордена?

Чак и кад се погледа нешто што личи на аутентично народно стваралаштво, као што су Игре из Западне Србије - ни то се није играло у народу. То знам зато што сам 1972. као играч и сама учествовала стварању те тачке, заједно са каснијим прваком ансабла "Коло" г-дином Зораном Васковићем. Тако је играо само један сељак из села Петке, блесавио се, Зоран га, као врхунски играч, одлично изимитирао и тако је настала тачка у кореграфији Д. Вуковића. Али тако се никад није играло у народу. Уосталом, и музика је савремена композиција. 

О Чочеку који је у "Колу" поставила Холанђанка Ивон Деспотовић - да и не причам. То не може ни да се гледа, а наравно да се никад и није тако играло у Врању. Никад!

Оно што је најгоре у "Колу", то је да се ни за оно за шта се тврди да је "100% аутентично", не може наћи ни један доказ. То знам, јер сам управо ја грешна сређивала архиву "Кола" са стручњацима из Архива Србије. Да будем прецизна, у архиви "Кола" не постоји ни један извештај истраживања са терена. Иначе постоји то погубно правило, и ван "Кола", да се истраживачи у својим елаборацијама не ослањају на сведочење са конкретног места, из прецизно наведеног села, не наводи се датум истраживања, нити име приповедача, ни демонстратора игре... "Истраживачки рад" почива на главном српском аргументу који гласи "Ја кад ти кажем". Ко иде на терен? И кога ће да нађе у опустелим селима? "Истраживачи" се углавном позивају на литературу предратних истраживача или на семинаре. А ко организује семинаре? Па људи из "Кола" са својим сарадницима или сарадници заједно са "Колом":). Да ли то млади људи плаћају? Па наравно! И дали би обе руке (и ноге) да се тако игра у народу. Па у плаћању и јесте цео кумст (уметност, што би рекли Немци).

            Добро... аргументима никад краја... Све у свему - шта сте ви наградили? Како се то, по вама, преноси традиција, на кога, ако се празне села у Србији? На  кога се преносе играчке вредности? И уопште, има ли играчки транс икакве вредности у православљу? То је трансна промена свести, то ваљда знате? Има ли транс вредности у православљу? Зашто је онда Блаженопочивши и мили и премили Патријарх наш Павле одлазио са почетка свих свечаности оног часа кад је почињао извођачки део? Да ли ми треба да се угледамо на њега или, што би Турци рекли - јок? Постоји ли неко уздржање као корист за људску личност? Једно је кад се у народу игра једном, или неколико пута годишње о свечаностима, а друго је кад Црква одликовањима  пропагира свакодневно скакање професионалних играча, који тобоже "чувају традицију". Па, зар вама самима није било чудно да додељујете орден за игру у време поста? И зар не примећујете да се највећи број концерата прави управо у време постова?! Посебно Божићњег, јер је то увод у масовно јавно опијање и лудијање у финалу на Силвестерово, тзв. Нову годину? Са све оним светлећим рошчићима на припитим главама младих људи на улицамa и трговима? И ви у тој припреми за "велико финале", у време поста, учествујете давањем ордена за игру? До душе, верујући човек од тога постаје све побожнији, јер се непрекидно крсти гледајући ово.

            Уопште ме не би чудило да је неко у СПЦ, ко је у контакту са "Колом" или са нашим народом у расејању, дао предлог да се "Коло" одликује, јер то је, с једне стране искрена жеља да се наша деца заиста не одвоје од сопствених корена, а са друге стране - то је бизнис. Шта мислите, у чему наши ансамбли при нашим црквама у белом свету играју? Ко им постављa те тачке, и ко им продаје ношње? Ко овдашњој деци организује играчке семинаре, жирира на смотрама? Ту постоји хијерархија, представник "Кола" је на врху. Сад сте само повећали цене "бизнисменима", јер ако Црква њихов рад подржава и награђује, онда је то ваљда "права ствар". Феноменална реклама за бизнис оних којима ништа није свето. Црква, мени се чини, и не само мени на жалост, нема појма шта је урадила - отворила је врата групи предузимљивих "тумача традиције" да засеју семе заблуде младим православним српским душама диљем света. Таман су почели стари кореографи да се окупљају да дигну глас против оног што се данас дешава у фолклору, кад ето "Колу" црквени орден :). После овог вашег чина, мале су шансе да младе заиста научимо традиционалној култури. Живеће у заблуди да се у народу Моравац заиста играо онако како га играју у ансамблу "Коло".

            Нећу да штелујем речник, јер је Господ рекао да нас неће млаке. Да ли због овог писма може да ми оде глава? Наравно! Па наравно! Фолкор је такав бизнис да ви немате представу о томе. Као што се износи археолошко, тако се износи и етнолошко благо из земље. Јесте опасно проговорити о томе. Заиста је опасно. Мени, међутим, могу да узму само тело, али не и душу. Оно је увек припадала Истини, Господу, Цркви... А примењују се и други, стари опробани комунистички методи да вас живе сахране - етикетирањем, за које се од масе тражи подршка. Манипулацију народом за одбрану неодбрањиве идеологије, Пекић је маестрално обрадио у роману "У име народа". Не би ме изненадило да на ово писмо стигне пет хиљада потписа подршке "Колу" као "чувару традиције".

Питам се, постоји ли нека озбиљна анализа пре него што се донесе одлука о додели ордења? Ко о томе одлучује? Само људи у мантији? Недовољно. Ваља користити стручњаке који припадају и лаосу. Само смо тако Црква Божија. Сад је касно, што се "Кола" тиче, посејано зло у комунизму сад је пођубрено и нићи ће у хиљаде заводљивих играчких заблуда. О традицији нећу ни да причам, јер смо се договорили шта је традиција. 

            Скоро сам непокретна, на умору, без запослења после рада у "Колу"... Последњим снагама куцам ово. Бог зна да ли ћу сачекати да прочитате, али до последњег даха живећу за истину, јер ми је Патријарх Павле рекао: "Кад смо са Истином, ми смо директно са Богом". 

            Опростите ако сте ово доживели као неочекивану пљуску. Спашавам своју душу, јер рекох и спасох је. А и само сам подигла огледало... па ко хоће да се погледа - он ће и да се види.

            Љубећи Вашу десницу, иштем свом душом својом Архијерејски благослов.

О Божићу 2012.

_____________________________________

Dr sci Весна М. Николић

Бивши директор Ансамбла

народних песама и игара Србије"Коло"

ДИЈАСПОРА ДИЖЕ ГЛАС ПРОТИВ МУЉАЊА У ФОЛКЛОРУ

 Повремено добијам мејлове из дијаспоре која се бави фолклором... Нова је то генерација људи. Неће више да их пљачкају "познаваоци фолклора" и "љубитеља српства"... Не могу превише да помогнем. То је, што се нас у матици тиче, ипак посао оних у Влади који треба да мисле о дијаспори. Но, како све веће незадовољство потреса наше људе пред Европску смотру српског фолклора, која треба да се одржи ове године у Бања Луци, то ће овде бити објављивано све што људи који се часно тиме баве  - пожеле да се зна. Очигледно да више не може по старом...

Ево једног писма из Италије, које је стигло и до мене. Не можемо знати све детаље, али можемо препознати протест против муљања :).

Отворено писмо председнику Савеза Срба у Италији, Душану Алексићу

 Мој Душане, СИЛНО ти је кратко само време које потроши да Савез, који сам због тебе напустио истог дана када га пре 3 година створих са људима часним, као што су Славиша Ивановић, Живомир Илић, Драшко Стојановић и многи други, те да га од младог и НЕЈАКОГ преведеш у никакав, лабав и безначајан у - барку коју тоне. Од тог дана до данас, у Савезу ти нема више морнара из Арзињана („Јелек“) и Трста („Pontes-Мостови“), а твоју Слога коју сањаш може само да ти се привиђа у Вићенци, где би уместо 100, требао и могао имати барем 1000 Срба и Српкиња под једним кровом. Знам да у мени гледаш брата и веруј, не грешиш: бољег друга од мене ниси и нећеш имати, јер имам храбрости да ти истину кажем када је очигледно да нешто, о чему су сви наши људи у Италији сањали, нестаје под притиском твојих несувислих и себичних потеза. Брод наш српски требао је бити у мирним водама, но ти крманиш као да је усред највеће буре и олује и губиш људе, Душане. Губиш друштва, рушиш неизграђени углед, срамотиш и нас који, зарад јединства, нису хтели да ти се мешају, али и њих који би требали да ти буду ту, поред и до тебе, да те подрже и Савез одрже. Коначно, ниси ни само ти крив.

 Је ли смо требали да прихватимо и зажмуримо када си најдрскије и вулгарније свештеника прозивао, псовао и јурио из Вићенце, док се свуда на Бога позиваш и, колико јуче, Преосвећеног Владику нашег Андреја комплиментима обасипаш?

 Ти водиш Савез Срба у Италији путем Светог Саве? 

 Срби у Италији у својој цркви за свој празник

Да ли мислиш да чланови Савеза нису приметили да си чланицу управе, госпођу Јелену Глишић, из своје „Слоге“, којој тежиш, наговорио да се прикључи хуманитарном друштву „Construire Futuro“ из Тревиза, које има 2 члана и као такво поставља секретара Савеза по твојој вољи, жељеној сврси и намери? Поред тога, 2 референта Савеза су такође чланови „Слоге“. „Коло српских сестара“ из Трста није ништа боља прича, где си још 2008. убедио председницу да делегира човека твог поверења, који није ни члан тог удружења, само да би имао више гласова у УО Савеза.

 Quo Vadis?

 Зашто су тзв. „Дани српске културе“, које си недавно организовао, сведени на вечери и ноћи покушаја, те, напослетку због твојих себичних одлука и без да ишта пребацујем дивним људима који су то организовали и подржали, некултуре из нехата? Друштвима и људима која их чине, које си удостојио части, без договора са осталим члановима Савеза, свака похвала и што су дали све од себе, али бојим се више за тебе, но за све нас и себе саме. Знај да си име Савеза у том подухвату злоупотребио и оне, који су стручни међу нама, једноставно заобишао.

 Имаш ли културе да то јавно признаш? 

 Српско колце у Италији. Не да се Србадија...

Чиме си вођен и којим осећањем моћи заслепљен, када гарантовано право фолклорних ансамбала, без обзира на статус у кровним организацијама, да могу да наступе са својом браћом и сестрама на Европској смотри фолклора, поткопаваш и некаквим санкцијама претиш? И ти хоћеш коло да нам водиш? Поред свих сабораца твојих и наших из херојске Републике Српске, ти на први форум дијаспоре у Бањој Луци, којој само као сународник припадаш и, за разлику од свих наших земљака из Савеза других земаља дијаспоре, одлазиш САМ?! САМ, без да иког обавестиш, позовеш, посету и презентацију дела наших припремиш? САМ, без иједног сина или кћери, који је неког или нешто изгубио/ла ту земљу стварајући, и сада се за јединствено српство, поред тебе и са тобом, у Италији бори? Следећи пут, када, као домаћин и глава твоје лепе и драге фамилије, добијеш позив да негде као гост одеш, остави је код куће па се сам иди веселити и изговарати како нису могли доћи, а знаш да их ниси ни позвао.

 Стиди се, брате. Стидим се и ја твоје срамоте, то ми не можеш одузети.

 Не тражи с тога подршку, јер да је имаш не бих ти ја отворено писао оно што ти најближе колеге мисле. Не мисли да ико, а понајмање ја, твоје место жели тако каквим си га за 3 година промашаја описао, јер много не остављаш - осим проблема. Оно је за мене имало значај, ето, колико је сунце зашло тог дана када смо га основали, јер смо и тада видели нашта си спреман био, само да твоја буде последња.

 Ето, нека буде и сада. Касно је да се часно повучеш, али имаће нешто и у томе макар за те клубове, који су остали у Савезу, и нас којима је српско име од свега битније. Први и последњи пут, хвала ти, али немој више. Повуци брод наш у луку, позови народ да се окупи и дај оставку. Мора да се даље крене, одмах.

 Твој брат,

 Ђорђе.

 

ПС После објављивања овог писма на друштвеним мрежама, неки Срби, који се и сами не слажу са накарадним радом, обратили су се писцу ових редова, да је то што су изашли из Савеза Срба у Италији ствар њиховог удружења, а не писца овог часног писма. 

Прво, ни једно српско удружење није ничија приватна ствар, осим ако није реч о приватној компанији која је лажно регистрована као удружење. И овде, у Србији, фолклорна друштва се доживљавају као приватна прћија, јер је то често само нечији извор пара које, најчешће, дају родитељи. Надам се да то нисмо извезли преко гране... 

А друго, не дај Боже да се пронађе нека фалинка у пословању Савеза, ови људи који су изашли, али се буне што се то сад зна, могу бити одговорни за прикривање разлога због којих су изашли... Боље да су ћутали, чини ми се. 

А најбоље би било да прочитају ово. Бар да знају како заправо ствари стоје. Мора се нешто о фолклору и знати :) И поделите да и други сагледају оно чиме се баве, јер ће ускоро истина о свету фолклора изаћи на видело савим и то официјелно.

 http://poslusanje.blogspot.rs/p/blog-page_7438.html

О, Боже, какви смо ти ми Срби, Господе, добро је да нас уопште има...  Колико само Срба не зна да се ништа не може сакрити... И да ништа овде на земљи не може трајати вечно. Па ни један савез.

Очигледно је почео расплет! И Тужилаштво ради пуном паром

Ово преносим из "Вести", франкфуртских. 

Судећи по позивима које добијам из медија , очигледно је пукла тиква. Некоме је доста пљачке. Ја имам само једно питање - како смо допустили да се овако прошири игра за коју нема доказа да је аутентичана?! Ту изјаву је дало "Коло" на захтев Повереника за заштиту информација од јавног значаја. Ако нема "Коло", а нема, шта имају ови аматери који залуђују дијаспору?

Ево текста из новина 

И молим вас, кад прочитате ово, вратите се на насловну страну овог блога и прочитајте оно што пише у на самом врху странице. Без тога, о фолклору нећете знати много :)

Da li je folklorijada druženje ili biznis?

Đorđe Milanović, jedan od inicijatora osnivanja Saveza Srba u Italiji i koordinator u Savezu srpskih kulturno-umetničkih društava Vidovdan (tri kluba Vidovdan iz Vićence, Trenta i Brunika) smatra da bi što hitnije trebalo započeti reformu Saveta evropske smotre srpskog folklora u dijaspori i regionu kako bi se stalo na kraj brojnim zloupotrebama, ali i uključilo još više kulturno-umetničkih društava i saveza iz Evrope. 

Lična arhiva

Žele na Evropsku smotru: Nastup Vidovdana u Austriji

Prema Milanovićevim rečima Savet evropske smotre je veoma ozbiljna institucija, jedina organizacija koja na kontinuiran način okuplja srpska kulturno-umetnička društva. On međutim postavlja pitanje da li se u praksi ostvaruje prevashodna namena, da se kroz izvođenje pesama i igara spaja srpski narod iz zemalja dijaspore i regiona, ili su ipak u pitanju komercijalni interesi oko kojih se po pravilu svake godine lome koplja.
Zbog toga je, smatra on, potrebno bez predrasuda analizirati aktivnosti oko organizacije Smotre u prethodnih deset godina. Milanović kaže da će se sledeće godine na Smotri pojaviti pet ili šest društava iz Italije, a osnovu Saveta i članove predsedništva čine zemlje koje imaju najveći broj učesnika, dok ostale zemlje imaju pravo na mesto delegata.

Rodoljubljem ućutkuju kritičare

- Kada već niko ne pominje obavezni finansijski izveštaj i učinak organizatora jedne tako velike manifestacije, da li je čitav mehanizam uopšte u domenu neprofitnog društva građana? Očigledno je da izbor mesta održavanja počiva striktno na tri parametra: što manji troškovi za organizatora, što više honorara za stručnjake i orkestre i što veća emocija rodoljublja za učesnike kako bi se pod parolom protivnika dece i matice ućutkali kritični glasovi - ocenjuje Milanović.

Lična arhiva

Bez dlake na jeziku: Đorđe Milanović

Svima iste šanse

- I već tu ima dovoljno razloga da se postavi nekoliko pitanja, a prvo je po kom modelu funkcioniše i kako ovo "telo" donosi odluke. Zatim, ako Savet već ima predsedništvo i organe, gde mu je sedište i od čijih sredstava se finansira njegov rad i razvoj. Nema ni sajta, ni profila na socijalnoj mreži, bilo kog javnog traga toj tradiciji i radu tih ljudi kao jednog upravnog organa osim interne mejl korespodencije, a godinama unazad skandal do skandala. Ko uopšte i bira "predsedništvo" i njegove organe? Kada već nema pravila po kojima se izbor vrši, mi ih prvi tražimo i javno zahtevamo da naš delegat ima iste šanse kao i oni iz ostalih zemalja da bude deo upravnog odbora, jer sve drugo je samo monopolistička ucena koreografa i umetničkih rukovodilaca koji kontrolom nad društvima u zemljama koje imaju najviše učesnika sprovode interese koji za nas nemaju veze sa smislom okupljanja srpske dece i omladine na evropskom nivou - navodi Milanović.
On tvrdi da je izbor "domaćina" Smotre netransparentan i nelogičan.
- Floskula da se "domaćin bira" da bi "finansijski pomogli matici, a našoj deci omogućili da obiđu zavičaj", je u najmanju ruku smešna. Tako i imamo apsurd da Savez iz Švajcarske Smotru organizuje u Beogradu, a Savez iz Nemačke po pravilu bira između Banjaluke i Pala. Ali, u oba slučaja, deci nije organizovan obilazak kulturno-istorijskih znamenitosti tog grada, ni upriličen prijem u nekoj obrazovno-istorijskoj instituciji, kafići, restorani i hoteli su u potpunosti preuzeli tu "obrazovnu ulogu". Zašto se onda Smotra organizuje u matici kada svako društvo na svoju ruku obilazi znamenitosti, a u suštini se sve svodi na punjenje budžeta te opštine ili države? - primećuje Milanović.
On se osvrnuo i na način na koji se formira Savet smotre.
- Jedini stručni saradnik iz Srbije je umetnički direktor festivala. Gde su predstavnici saveza KUD iz Srbije, resornih ministarstava ili Nacionalnog ansambla Kolo u koje se svi zaklinju.

Zašto opet Banjaluka?

- Za 26. decembar zakazan je sastanak Saveta u Banjaluci i vremena za učešće u diskusiji ima, pitanje je da li ima i želje. Ali u čemu je, problem da se okupimo u Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji ili Francuskoj? Barem i u okviru sastanka ali se uporno insistira na sedištu domaćina smotre, konkretno Saveza društava iz Nemačke i Banjaluke? Ima li ikakvog logičnog objašnjenja za ovu geografsku
anomaliju - pita Đorđe Milanović.

Ogromni troškovi

Treći problem na koji Milanović ukazuje jesu sredstva koja svako društvo mora da izdvoji da bi učestvovalo na Smotri.
- Reč je o enormnim troškovima ne samo za pripremu programa, već i plaćanje koreografije, autorskih prava, kupovinu nošnji, a zatim putovanje i boravak u tim zemljama. Izračunali smo da je za sve to potrebno i do 20.000 evra po jednom društvu. Ali, do sada ovo pitanje niko nije javno postavio zarad ljubavi i druženja naše dece kroz srpski folklor. A ja pitam šta sa onima kojima se te "vrednosti" slivaju direktno u džep, od recimo proizvođača nošnji, do članova žirija? O njihovom doprinosu govori se samo o umetničkom smislu, a kao nagrada našoj deci dele se plakete "Vesti". Nema nagrade Saveta ili onih koji od njega ubiraju profit, mada je to normalno u svakom takmičenju, od sporta do vokalno-instrumentalnog izvođenja. Verovatno je to korist za maticu o kojoj se stalno govori, a posle svake Smotre se neko oglasi kako Smotru "sa toliko srpske dece i omladine" niko nije udostojio ni pozdrava.

Reagovanja sa svih strana

I pre nego što je ovaj tekst ugledao svetlost dana znalo se da će izazvati brojna reagovanja ne samo članova Saveta evropske smotre srpskog folklora u dijaspori i regionu, nego i svih naših folklornih društava širom Evrope. Proširila se, naime, vest da je naš sagovornik iz Italije načeo "vruću temu" i mnogi su požurili da iznesu kontraargumente...
"Vesti" će u narednim danima dati priliku svima koji žele da govore na ovu temu, ne samo funkcionerima, nego i samim folklorašima jer smo uvereni da samo na taj način izuzetno značajna manifestacija može dobiti na kvalitetu i još većem ugledu. Ovim putem pozivamo sve one koji žele da iznesu svoje mišljenje, da nam se jave putem mejla redakcija@frvesti.com. 
Od ponedeljka "Vesti" će objavljivati reagovanja na izjave Đorđa Milanovića, a prvi su se za reč javili Dragan Ivašković iz Nemačke i Dušan Aleksić iz Italije, koji tvrde da "Milanović govori samo u svoje ime".

МУКЕ ЈЕДНОГ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ

         Да ли је политика у Србији јача од сваке памети? Ево једног кратког текста колико то може бити опасно на много ширем плану, чак до губљења националног идентитета.

        Наиме за 26. мај 2017. у 10 сати био је заказан протест подршке националном ансамблу "Коло". Повод је написан овде. Укратко би се могло препричати овако: Србија треба да се представи на репрезентативном фестивалу “Пут свиле“ у Сијану, Кина, у периоду 3-7. јуна као ПОЧАСНА ЗЕМЉА УЧЕСНИЦА. На отварању, на српском штанду и, наравно, на самом фестивалу, неко би требало да представља српску културу. Ко ће то бити, одређивало је Министарство културе. Међутим, у јавности се прича да се човек близак политици, Горан Триван, изборио да не буде како би било нормално, него како је њему мило. И Министарство културе је одабрало фолклорни ансамбл аматерског друштва "Лола" из Београда (избрисали му оно "Иво Рибар" како се друштво звало док сам и ја у њему играла. Ваљда се стидели, шта ли...). И то не би било ништа страшно, да држава, баш преко тог министарства, не финансира национални ансамбл игара и песама "Коло", који, по потенцијалу, може да смаже за доручак све аматере света, а не Београда. По потенцијалу, наглашавам. 

         Да лудило буде потпуно, потребне су ситнице. По одлуци да "Лола" иде у Кину, Горан Триван (не знам шта је он сада у "Лоли", кажу да је директор),  позвао је "Коло" да да шест костима за изложбу у Кини. Па ако немаш с чим, где си пош`о?! Директор "Кола" се побунио, обратио се медијима и рекао је нешто веома важно: да су му у Министарству културе рекли "да ћути, или ће га разрешити", а онда је Министарство то демантовало, чиме је циркус добио круну.

        Горан Триван је био, чини ми се, председник Омладинске организације Србије у време Слобе Милошевића. У време оне најцрње инфлације, ОКУД "Лола" (сад је АКУД) је реновирано за милионе марака (златкаста штукатура и гоблен-мебл на столицама и тако то. У то време, бес невиђени). Ту кад би улетела ревизија, камен на камену не знам да ли би остао. Али шта је овде, ипак, најопасније? 

Питање за Министарство: ДА ЛИ ЈЕ "КОЛО" БИЛО ЖРТВА КРИМИНАЛА ИЛИ ПАРТНЕР?

Пре десет година је написан овај текст: Аутор је из Аустралије.

http://www.novinar.de/2007/09/27/da-li-je-bog-rekao-laku-noc-srbima-u-australiji.html

КОЛАШИ, КОЛИКО ЋЕ ОВО ЈОШ ДА ТРАЈЕ?

Ових дана добијам мејлове пријатеља који се баве културом. Држава сликарима престала да  уплаћује порезе и доприносе, нема пара за Дом културе Студентски град, нема за Коларац, нема за Мокрањчеве дане у Неготину, нема за џез фестивал у Нишу, Нема пара за републички аматеризам (смотре позоришта, фолклора, хорова, књижевника, сликара). Разломљене су мреже носилаца културног живота (КПЗ, Домови култура). Уметничка удружења грцају или се сналазе, али се њихова реч не ферма. Библиотеке не добијају књиге. Етнографски музеј пречешљала Комисија Министарства културе и нашла шта је нашла. Да чупаш косу из корена (ко има)

Једино запослене у "Колу" није брига што се јавност запањила што не негују традиционалну културу, а држава их плаћа за то. И мисле да ће јести тај хлеб тек тако - на измишљотинама, тј "уметничким делима". Народ је јавно почео да отвара питање фолклора. О томе се воде дискусије на нету., с једне стране самих играча, с друге стране посматрача, публике. Полиција и Тужилаштво раде свој посао... Долази на ред и питање аутентичности игара...

Ево једне дискусије